Slobodanka Rakić Šefer
Mnoge od slike Slobodanke Rakić Šefer, iz raznih perioda stvaralaštva, žive od kolornih provokacija i
najraznovrsnijih neočekivanosti, sledeći trag njenog profesora Mladena Srbinovića. Ponekad se čini da se slikarka
detinje naivno pita - dokle (sve) može da ide. Na primer, kad na jednu sliku smesti desetinu nagomilanih stolica,
najraznovrsnijih oblika nogu, sedala i naslona. Ili kad ukrsti folklornu šaru narodnog ćilima sa poprecnicama ligenštula
i razigranim, živim oblicima saksijskog cveća. Ili, pak, kada slika košnice i vrcavu vrtoglavost letova pčelinjeg
vrednog društva... Zato su mnoge od slika skrivene, više ili manje hermeticne intimne šifre davne uspomena,
dragocenog sećanja ili trenutka "pravog" osećaja. I ponekad se opet čini da je što neočekivanija i što egzotičnija, u
svom umetničkom riziku, konfrontacije površina i linija, tonova i boja, osnove i prednjeg plana, slika Slobodanke Rakić
Šefer uspelija. Odnosno nezaboravnija.
Slobodanka Rakić Šefer čvrsto veruje da i mali, odabrani deo celine može da svedoči o celini sveta. Da se, kao u
dobroj intimistickoj poeziji, nečiji život može predstaviti u tri simbolički snažne oznake. Otuda na jednoj njenoj slici
vidimo dekorativno zanimljiv stilski ležaj, dugodlaku, angorsku mačku i, u prvom planu, nekoliko plodova trešnji...
Slike naše umetnice istovremeno su potvrda njenog temperamenta i poziv na maštanje posmatrača.
Tekst je pročitan na otvaranju "Jefimijinih dana", u Trsteniku, povodom mini retrospektive Slobodanke Rakić Šefer
Vasa Pavković 15.jun 2004.
