Slobodanka Rakić Šefer
Vajati svetlosti - Bele slike, ulja na platnu rađena u periodu od 1981. do 2007. godine.
Za slikarske opuse Slobodanke Rakić Šefer može se s pravom tvrditi da nose nesvakidašnju poetiku, duboko
prožetu simbolima stalnog trajanja i obnavljanja života. Na njenim, bojom zasićenim i pikturalno izatkanim uljima
traje jedan svet lepših uspomena, lepota večitog detinjeg sna. Kao da su iz jednog dalekog snovidjenja vile svoje
kolo rasplele baš među brojnim detaljima njenih slika.
Slikarka bez zazora, iskreno i jasnim likovnim jezikom čiste pikturalnosti tka čipkaste svetove pune biserčića,
kamenčića, školjki ili bilja. Sve ih isprepliće čini kompozicije koje na mah mogu da zavaraju svojom melodijom, svojim
neprekidnim trajanjem pesme o lepoti življenja. Bilo da se na slikama roje pčele, ili ih naseljavaju ptice i njihova
gnezda uvek su to u suštini simboli večitog nastajanja i neuništivosti života. Tu je i stalni bruj molitve, duboko
poput najveće tajne utkan u likovne elemente kao sveprisutni zvuk molenija. Klasični motivi i simboli pravoslavlja
nisu jasno i namerno nametnuti. U slikama Šeferove njih treba odgonetati. Cela slika ponekad nosi krstoobraznu
kompoziciju, koja je naznačena, ili u stvari prikrivena štafelajem i svetom u slici i van slike. Njen likovni jezik je
nezavisan čak i onda kada poseže za citatima iz klasične umetnosti, za svetovima starih civilizacija.
Uvek su to promišljeni, ali emotivno pažljivo odabrani simboli. Za takve slike umetnici je neophodna raskoš svetlosti
pa zato njena platna naseljavaju zaslepljujuća čistoća i belina, bez senki. Namerno ih eliminišući kadagod je to
moguće, Šeferova tako pušta životu da pulsira, a slici da bude i slika i pesma.
Zato su njene bele slike ili Vajati svetlosti oda ovozemaljskom, duhovno obogaćenom svetu u kome nema ni traga
od tamnog vremena na koje ni slikarka, ni njena dela ne pristaju.
Emina Cirić
lkovni kriticar, 1995.
Neprestana spontana težnja ka harmoniji i vedrini, podvucimo još jednom, ponesena iz detinjstva, je jedan od
razloga zaljubljenosti u belu boju, u svetlost, u sunce.
Ima još jedan poseban izvor tajnovitosti i bajkovitosti njenih belih slika, to su vajati iz detinjstva, ne oni tamni
vilajeti, vec riznice snova ljudi na selu, škrinje u kojima se skrivaju čaršavi, miljei, vezovi iz devojačkih snova i
njihovih čežnji. Ona je birala, čas predmete koji su po sebi puni prozračne poezije i deluju asocirajuće (miljei, vezovi,
čipke), ili obične "prozaične" predmete (korpe od pruća, raspukle plodove, čaure, mahune), čas poljsko i to često
uvelo cveće, koje verovatno nosi neku simboliku prolaženja, nestajanja. I sve to stavlja u nadrealne odnose. Otuda,
svi ti, na prvi mah, prepoznatljivi predmeti, utkani jedni u druge, dobijaju iznenada nova značenja.
Neke Slobodankine slike deluju izuzetno transparentno, vazdušasto i na njima osetimo dah vetra ili zvuk vode ili
meškoljenje šljunka pod nogama ili pod ljubavnim dodirima talasa.
Slobodanka je prisutna u svom delu kao hranljivost u semenu, kao Deus absconditus.
Sve svoje disonance, unutarnje lične lomove pretvara u svet milokrvne transcedentnosti.
Dr Radoslav Josimović
profesor Univerziteta, 1989.
