Slobodanka Rakić Šefer

SLIKAR ŽARKO BJELICA

Mislim da mladi ljudi  ne osećaju i ne razmišljaju o tome, pa i ne slute,  koliko je naš boravak na ovome svetu kratak.  Onome ko na svojoj preslici prede  zlatnu nit, život prođe kao tren. Meni se u poslednje vreme čini da je frekvencija vremena ubrzana, da su nam dani kraći i da je u prošlosti sve bilo mirnije i ležernije.

    Sa radošću se sećam svojih studentskih dana sedamdesetih godina prošlog veka, onog srećnog vremena kad smo živeli u velikoj Jugoslaviji.
    Profesor i slikar Aleksandar Luković primio je u svoju klasu najuspešnije sa prijemnog ispita. Tako smo se prve dve godine studija našli u istoj slikarskoj klasi: Žarko Bjelica, Milutin Kopanja, Jelena Trpković, Vjera Damjanović, Dragana Jovčić, Miša Jelić, Miodrag Stojanović, Miki Radulović, Zorica Pavković, Zorica Milovanović, Ljubica Radović i ja.

    Svako od mojih kolega sa klase bio je specifičan i svi su imali više iskustva od mene, jer su polagali prijemni ispit nekoliko puta. Neki od njih  bili su  na polovini ili pri kraju studija na drugim fakultetima, dok su Žarko Bjelica, Zorica Pavković i Miki Radulović već imali diplome Više pedagoške škole i ponovo su polagali prijemni i krenuli iz početka na Likovnoj akademiji. Te 1971. godine jedino smo Rajko Popivoda na vajarskom i ja na slikarskom odseku položili prijemni ispit iz prvog puta i ujedno bili najmlađi studenti na Likovnoj akademiji. U mojoj klasi razlika u godinama između mene i ostalih kolega bila je od tri do devet godina. Ali svejedno, svi smo imali isti program i iste zadatke, a ciljeve je, valjda, imao svako svoje.

    Prvu godinu proveli smo u staroj zgradi vajarskog odseka u Bulevaru Vojvode Putnika, u blizini Topčiderske zvezde, a drugu u Rajićevoj ulici kod Kalemegdana.
    Posle samo nekoliko dana svako je pokazao svoj karakter.

    Zorica Pavković iz Vršca umela je da šije i izuzetno se lepo oblačila. Na Akademiju je dolazila kao na modnu reviju. Na putu ka Akademiji, usput, svratila bi na Zeleni venac i kupila voće i povrće koje bi crtala sat-dva i, dok je prala ruke ili četke, mi bismo pojeli njenu mrtvu prirodu.

    Milutin Kopanja iz Banja Luke bio je, čini mi se,  ambiciozan, ali pomalo introvertan i bunio se za svaku sitnicu, za razliku od veselog i korpulentnog Miodraga Stojanovića iz Trstenika, koji bi svaku napetu situaciju u klasi ublažavao pesmom „U tem Somboru“ ili stihovima: „Fijaker stari ulicama luta i sobom nosi zaljubljeni par...“.

 Miša Jelić, sin beogradskog časovničara, tražio je mir i tišinu i zato je na Akademiju dolazio kasnije, kad se kolege raziđu i kad bi nas ostalo tek dvoje-troje.

 Vjera je bila tiha, radna i povučena, njoj nije nikada ništa smetalo, a takav je bio i Miki Radulović.

  Jelena je bila provokativna i znatiželjna. Kad god bi se društvo ućutalo i utonulo u svoje tišine, ona bi smislila kako da nas „razbudi“. Saznavši da ne pijem kafu, insistirala je:

„Svi imamo već po dva- tri poroka, a ti nijedan.

U umetnost još niko nije ušao bez makar jednog poroka. Moraš odmah da počneš da piješ kafu!“

I tako, mene je Jelena naučila da pijem kafu, u koju sam bezbroj puta nehotice umočila četkicu, jer su šolja kafe i bočica tuša stajale jedna pored druge.

 Bilo je među nama i sitnih svađa, najčešće zbog mesta. U potrazi za boljim vidikom i položajem u odnosu na živi model, uvek je neko nekome zaklanjao željeni ugao.

Jedina osoba koja se nije bunila bila je Beograđanka Dragana Jovčić. Beskrajno darovita za crtanje, ali i za opersko pevanje, uvek vesela i kao dete bezazlena, i ona bi, kao Miodrag, naše svađe prekidala  arijama iz poznatih opera.

 Najvredniji i skoro neumoran crtač bio je Žarko Bjelica. U našu klasu stigao je posle završene Više pedagoške škole u Nikšiću i položenog prijemnog ispita na Akademiji.

Valjda se u Nikšiću nacrtao velikih formata muških i ženskih aktova, pa mu je bilo svejedno gde će  smestiti štafelaj i iz kog ugla posmatrati model.

Najviše je voleo da sedne na klupicu, postavi na nju dasku za crtanje, smesti se bilo gde između naših štafelaja i ogromnih blind-ramova i iz svih uglova, beskonačno, crtao je skraćenja nogu i ruku.

Postavljao je sam sebi najteže zadatke i bio krajnje samokritičan, nikad zadovoljan. Pre nego što bi uzeo ugljen u ruke i blindirao pak-papir na veliki ram, nacrtao bi bezbroj skica u svim crtačkim tehnikama. Nas dvoje smo vrlo brzo otkrili srodnost karaktera.

Žarko je najčešće zvao mene da pogledam rad, pa bismo zajedno vršili korekciju. Ubrzo smo postali  bliski drugari i sabesednici. Nijednog od nas nisu zanimale sporedne, prizemne teme, naši dijalozi bili su isključivo o umetnosti.

On bi mi satima, sa divljenjem, pričao o Dadu Đuriću, a ja bih, isto tako satima, slušala. Volela sam i poštovala njegovo oduševljenje, a on bi mi donosio knjige, kataloge, fotografije ili fotokopije Dadovih slika.

  Žarko je bio tih i nenametljiv čovek. Duhovit, imao je specifičan smisao za humor, te je  druženje sa njim bilo lekovito. Jedina slaba tačka bio mu je Dado kao tema. Mogao je o njemu da priča neprekidno. Čudila sam se gde  i kako pronalazi tolike Dadove kataloge, ali ih je uvek nosio sa sobom i sa istinskim divljenjem, bezbroj puta bi mi pokazivao čovekolika bića u plavičastoj paučini. Iako su Dadove slike bile originalne, nisam u njima nalazila fascinaciju,    više su me zanimali njegovi crteži. Zahvaljujući Žaretu, videla sam ih na desetine, rađenih u svim crtačkim tehnikama, i moram priznati da ih i danas visoko cenim.

Žarko je neprekidno kopirao Dada  i trudio se da se poistoveti sa njim. Često bi me pitao:

    „A, Slobo, šta misliš, mogu li ja kao Dado? Jesam li blizu Dada? Imam li ja Dadov  nerv?...“

    Ja bih mu odgovorila: „Jesi, ali šta će ti to? Budi ti Žarko Bjelica!“

    „Eh, kad dostignem Dada, biću i Žarko.“

    „A što preko njega da ideš do sebe? Zar se ne bojiš da izgubiš sebe?“

    „Neću, neću, on je najveći crtač, on je moj uzor, moraš imati svoj uzor, nekog velikog umetnika. Kad uđeš u  njegovu umetnost, naći ćeš ključeve za svoju...“

 Pa, kad malo razmislim, istina je. Za mene je najveći crtač Mikelanđelo, zašto nekome  ne bi mogao biti uzor i živi, savremeni umetnik? I tako sam Žarkovu opsednutost Dadom prihvatila kao nešto najnormalnije, pa je preda mnom mogao slobodno da mu se do neba divi.

    Žare i ja smo bili vrlo dinamični, živahni. Dok bi u vreme pauze od dvanaest do dva drugi ostajali u Akademiji, nas dvoje smo uvek izlazili. Posmatrali smo šta rade budući vajari, uprođivali naše i njihove crteže, gledali  kako stariji vajari odlivaju svoje skulpture u gipsu, zavirivali po ćoškovima velike vajarske klase i u gomilama odlivaka glava i aktova pronalazili rekvizite za našu klasu. Nas dvoje smo neprekidno nešto donosili i obogaćivali kompoziciju oko akta.

    Svakodnevno bismo odlazili u samoposlugu kod restorana Šeher i sebi i kolegama kupovali ručak.

Jednom  ili dva puta nedeljno počastili bismo se ukusnim telećim čorbicama i salatom. To je u Šeheru bilo dobro i jeftino, a  mi smo bili željni kuvane hrane.

    Pauza od dva sata nije bila nedovoljna, ali gradski prevoz je bio više nego očajan! Dešavalo se da Bulevarom Vojvode Putnika u toku dana gradski autobus prođe samo nekoliko puta. U takvoj situaciji dobra  je i kifla, i sendvič, i viršle i voće, bilo šta, samo ne silaziti u grad.

    Žarko je bio kavaljer i izuzetno pošten čovek. Posle završene Pedagoške akademije u Nikšiću, uspeo je da zadrži  studentski kredit i stipendiju iz Crne Gore, a u Srbiji je takođe nešto dobio.

Ja sam u prvoj godini imala samo skromni studentski kredit, ali sam, kao odličan student, od druge godine dobila univerzitetsku stipendiju, a tek od treće počela da zarađujem crtajući ilustracije za listove: Student, Mladost, Studentski  zbor, Mlad Borec, Omladinske novine, Prosvetni pregled, Front, Književne novine, Književna reč, časopis Gledišta i druge.

Neki su mi plaćali honorar, neki nisu, ali ipak, uspevala sam nešto da sakupim, a još brže da potrošim.

Žarko nije dozvoljavao da ja plaćam račun ni u Šeheru ni u ribljem restoranu Polet, u koji smo odlazili početkom meseca, kada bismo u Nemanjinoj ulici podigli studentski kredit. Začas bismo se našli u suterenu Poleta i našoj studentskoj sreći nije bilo kraja kad bismo posle tople riblje čorbe prionuli na girice koje su se pušile i pivo.
    Onih dana, kada sam ja gubila vreme po komitetima, Žarko je bio usamljen i umesto u klasi, crtao je Mikelanđelovog Mojsija i druge skulpture u parku vajarskog odseka Likovne akademije u Bulevaru Vojvode Putnika.

    Na Akademiji smo ostajali po ceo dan:  pre podne bismo crtali ugljenom veliku studiju akta, popodne večernji akt na manjim formatima i raznim crtačkim sredstvima, a uveče su nas čekala predavanja iz teorijskih predmeta u Rajićevoj ulici. Između svega nabrojanog posećivali smo i našu bogatu biblioteku u koju su redovno stizali umetnički časopisi iz celog sveta. Trebalo je, zaista, imati mnogo volje i kondicije da se sve to postigne. Naravno, jedna trećina studenata stizala je sve, druga trećina delimično, a ostali su tu bili samo zbog diplome.

    U prvoj godini osećali smo se odsečenim od centra, ali su uslovi na Topčideru bili sjajni, jer je prostor bio poput hale, sav u staklu, a imali smo i odlično centralno grejanje, što se neće ponoviti  narednih godina, kada smo dobijali manje klase i peći „trinjare“ pored kojih smo gutali dim i smrzavali se zajedno sa modelima. Sećanje na to grejanje uvek povezujem sa jednim malim incidentom koji se desio Žarku i meni i zbog koga nas kolege umalo nisu „linčovale“.

   Dogodilo se to jednog mračnog, sumornog i kišnog novembarskog dana, kada se nikome ne izlazi iz prostorije. Nas dvoje smo opet, uprkos vremenu, krenuli ka Šeheru. Pošto je u klasi bilo mračno, poneli smo blokčiće i malo crtaćeg materijala kako bismo usput nacrtali neko drvo, opalo lišće, krošnju, granje, ogradu. Poneli smo i novac i spisak šta je kome trebalo da kupimo u samoposluzi.

    Čim smo izašli iz parka Akademije, naspram ateljea vajara Mire i Save Sandić, na trotoaru smo našli mrtvog golupčića, već u raspadajućem stanju. Žarka je taj prizor veoma uzbudio:

„E, luče moje, kako si mi ti dobar model!

E, Dado, da vidiš ovo!...“

Meni je sve to bilo morbidno, ali uzalud, Žarko je izvadio crtaći pribor i počeo mahnito da crta. Ja sam čekala, požurivala ga i cvokotala od hladnoće. Bila sam  gladna i mokra, a sitna kiša je dosadno i uporno padala. Žarko je nacrtao jedan, pa drugi crtež i naposletku se ipak prenuo:

    „Idemo mi sada na toplu čorbicu, pa u samoposlugu, a kad se vratimo, ja ću nastaviti, a ti ćeš im odneti njihove kifle, pogačice i sardine.“

    U povratku, Žarko je pažljivo stavio golupčića u kesu i mi se ipak zajedno vratismo u klasu.

    Posle dva sata prostorijom je počeo da se širi neprijatan miris. Jelena Trpković je glasno upitala:

„Kolege, osećate li vi kako nešto grozno smrdi?“

    Svako je bio obuzet svojim radom, ali je Jelena krenula u potragu. U ćošku, na radijatoru, nabasala je na Žarkovu, sad već smrdljivu, kesu, i uz vrisak pitala:

„Šta je ovo?“ 

Bilo je to, naravno, ono ptiče koje se već sasvim raspalo, a Žarko je nesmotreno spustio kesu na topli radijator. Naravno, izlili su sav svoj bes i zgranutost na nas, i ta halabuka trajala je tridesetak minuta, dok  Žarko nije bacio kesu sa bivšom ptičicom u dvorišni kontejner.

    Sa Žarkom sam išla nekoliko puta i na vojni otpad na Dorćolu. Tamo je bilo mnogo odbačenih,  primamljivih stvari. Neki studenti su se tamo i oblačili. Žarko je našao skoro novu, toplu, admiralsku jaknu sa dubokim džepovima koji su bili zgodni za crtaći materijal. Na otpadu smo sretali slikare, Mikana Aničića koji danas živi i radi u Parizu i Radoša Stevanovića koji živi u Australiji. I oni su na vojnom otpadu pazarili jake i otporne oficirske jakne, u stvari delove oficirske uniforme. Na otpadu smo za male pare kupovali kantice, bicikle, čajnike, opruge, kompase, satove i donosili ih na Akademiju kao rekvizite za crtanje.

    Drugu  godinu studija pohađali smo u Rajićevoj ulici. I dok smo na Topčideru bili nekako svi na okupu, ovde je dolazio kad je ko hteo. Centar grada nametao je svoje zakonitosti i dinamiku i  ne pamtim da nas je profesor Luković ikada zatekao sve na okupu. Uvek je neko nedostajao.

    Ja sam i dalje stanovala u Gepratovoj ulici, u broju sedam, na trećem spratu, kod gospođe Stane Dabuško, divne žene koja je skoro danonoćno radila u štampariji železnice. Žarko je dolazio po mene uveče i nas dvoje bismo odlazili na autobusku i železničku stanicu, da crtamo ljude u redovima ispred šaltera, umorne i pospane, a često i spavače i klošare po čekaonicama, usamljene putnike po peronima. Žarko je sa posebnim uzbuđenjem i istinskim ushićenjem crtao pospane putnike, njihove bose noge, opuštene ruke.

    Tada  je njegov crtež već počeo da liči na Van Gogov i polako su čilile opsednutost i fascinacija Dadom, a u prvi plan je izbila socijalna beda ubogih radnika i beskućnika, prikazana oštrim, jakim i ubedljivim crtežom.

    Taj oštar crtež i ubedljiv, buran doživljaj tražio je i sočnu boju, sa kojom je trebalo da se sretnemo u trećoj godini studija kod profesora Đorđa Bošana. Zato smo se i dogovorili da oboje odemo u njegovu klasu. Kad se Bošan razboleo, Žarko je ostao u istoj klasi i dočekao novog profesora, Milana Kečića iz Novog Sada, kod koga je ubrzo postao najbolji student. Ja sam prešla kod profesora Srbinovića. Delio nas je samo jedan zid, ali je od tog trenutka i tog zida svako krenuo svojim putem.

Pisano od Ivandana do Petrovdana 2011.