Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

MARA LUKIĆ JELESIĆ

Svaki grad, svako mesto, ima svoje ljude koji, živeći u njemu, ostavljaju značajne tragove. Moja želja nije da budem istoričar, filozof, sociolog, hroničar ili novinar. Želim svojim tekstovima da ostavim zapise o nekim ličnostima koje sam lično i dobro poznavala, koje su uticale na mene, a primeri mogu biti poučni.

Oktobra 2010. godine u moj atelje došao je jedan mladi istoričar umetnosti i u spontanom razgovoru rekao mi : „Znate li da na najlepšem zidu moje dnevne sobe stoji vaša slika, između dve vaše profesorke, između Cuce Sokić sa jedne i Mare Lukić Jelesić sa druge strane?“… Zanimljivo je da danas neko od mladih istoričara umetnosti zna takve podatke? Tada sam i njemu i sebi obećala da ću pronaći i osvežiti svoj stari tekst čitan dvadesetak godina ranije u nekoj od emisija Radio Beograda o gospođa- -Mari, kako smo je svi u Šapcu zvali.

Danas skoro i nema među živima onih koji su poznavali poznatu šabačku slikarku, Maru Lukić Jelesić, a kad sam ja učila osnovnu školu, gospođa Mara je bila veoma popularna, bila je kultna ličnost Šapca. Njene slike poseduju ljudi širom sveta i svi ih vole i porodično nasleđuju, a naročito ju je cenio slikar Jovan Bijelić.

Moja majka je na šabačkoj pijaci često sretala jednu ženu koja je pomagala gospođa-Mari u kućnim poslovima i stalno se čudila pažnji sa kojom je ova žena birala i na pijačnim tezgama kupovala neobične i lepe bukete cveća za gospođa-Maru, koje je ona najčešće slikala. Moji roditelji su imali jedno od najlepših dvorišta u Šapcu, sa mnogo cveća i ruža, i moja majka se ponudila da odnese gospođa-Mari buket iz svoga dvorišta. Kad joj je poklonila ogroman buket jedrih ruža i još dva od drugog cveća, njih dve su se toliko sprijateljile da sam odmah, još iz sedmog razreda osnovne škole, počela da odlazim na privatne časove crtanja i slikanja kod gospođa-Mare.

Moj nastavnik likovnog u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“, Brana Žabaljac, bio je oduševljen. Konačno mu je laknulo što više nije morao da ubeđuje moje roditelje da treba da razvijam svoj talenat. Bio nam je komšija i bukvalno je dosadio pričama kako treba više, takoreći svakodnevno, da crtam i obavezno tri puta nedeljno dolazim na likovnu sekciju, našta su se oni hvatali za glavu.

Ali gospođa Mara je bila, za mene, prava fascinacija.

Tako sam, posle časova, umesto na likovnu sekciju, iz ulice Vuka Karadžića, produžavala nekoliko stotina metara do ulice Braće Jerković, gde je u jednoj prostranoj, starinskoj kući, živela gospođa Mara sa svojom zaovom, profesorkom Zorom Jelesić.

Kod gospođe slikarke odlazila sam u periodu od 1966. do 1968. godine, takoreći do upisa na akademiju. Mara je tada imala oko 80 godina. Bila je niskog rasta, nežna, krhka i još uvek lepa i lucidna. Kod nje je mogao svako da dođe, ali samo retki su uspevali da prebrode prepreku prilično lukave i pragmatične Zore Jelesić, koja je na svaki način koristila popularnost svoje snahe. Profesorka Zora bi surovo odbacila svakog od koga nije imala koristi. Ponekad mi se činilo da je gospođa Mara kod nje u najamnom radu? Zora bi svaku sliku koja joj se svidela bez pitanja skidala još sa štafelaja i sklanjala u svoju sobu. Često ih je prodavala i od zarađenog novca odlazila na odmor, uživajući po banjama i toplim morima. A kad bi profesorka Zora bila odsutna, svima bi nam laknulo, jer je gospođa Mara sve nas svojom dobrotom, slikama i plemenitošću činila srećnim. Za mene je gospođa Mara bila toliko fascinantna, da nisam ni primećivala njenu rođaku. Jedva sam čekala da se nađem u njenoj velikoj, prijatnoj sobi ispunjenoj slikama do samog vrha visokog plafona. Zimi bi pucketalo bukovo drvo u tučanoj peći, a po sobi, u kojoj je i spavala i slikala i primala nas, širio se prijatan miris ulja i borovog terpentina. A ona − malena, blaga, izrazito lucidna, puna priča i ideja, ličila je na dobru vilu koja bi devojčicu očas očarala svojim čarobnim pričama i povela u svet bajkovite umetnosti.

Onima koji nisu čuli za slikarku Maru Lukić Jelesić reći ću samo ono što je meni najzanimljivije. Rođena je 1885. godine u Novom Kneževcu. Prva nastavnica crtanja bila joj je Nadežda Petrović, a kasnije, u Prvoj slikarskoj školi, Rista i Beta Vukanović. Između dva rata u prošlom veku gotovo svi naši slikari trudili su se da obiđu poznate svetske prestonice da bi što više videli i naučili. Tako je i Mara sa koleginicom Ljubicom Filipović provela jednu godinu u Minhenu, prvo u čuvenoj privatnoj školi Antona Ažbea, a potom kod slikara Šildknehta. Hladni nemački realizam Mara je otoplila svojom velikom ljubavlju za boju i svetlosne senzacije i tako se približila impresionizmu.

Kao njena nastavnica, Nadežda Petrović, i Mara jeu Prvom svetskom ratu bila u službi Otadžbine. Položila je odgovarajući ispit i kao bolničarka našla se u Šapcu. Tu je upoznala Šapčanina, visokog državnog činovnika, guvernera Narodne banke u Kraljevini Jugoslaviji. Udala se za njega i godinu dana predavala crtanje u Šabačkoj gimnaziji, drugujući sa Isidorom Sekulić koja je u to vreme u gimnaziji predavala književnost.

U Beograd su se vratili zbog posla. Tamo je Mara, kao slikarka, bila vrlo cenjena: priredila je samostalnu izložbu u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić “, ali je bila i rado viđena na dvorskim balovima. Drugovala je sa Zorom Petrović, a dobro je poznavala i Milenu Pavlović Barili i bogatu i ekstravagantnu koleginicu Anu Marinković, koja je slikala zimske pejzaže sedeći u svom belom autu na Kalemegdanu, dok bi je vozač čekao. (Reklo bi se – nadrealna scena za Srbiju i danas, sto godina kasnije!)

Mara je bila prisna i sa mnogim ličnostima na dvoru, a kad je počeo Drugi svetski rat, sa mužem se iz Beograda ponovo vratila u Šabac. Gospodin Jelesić je ubrzo umro, a gospođa Mara je ostala da živi u njegovoj rodnoj kući sve do kraja svog života, 1979. godine.

S obzirom da je odlično govorila nemački, za vreme Drugog svetskog rata slikala je portrete dece visokih nemačkih oficira koje nije naplaćivala, a zauzvrat je dobijala namirnice koje je delila čitavom Kamičku, kako se zove taj deo Šapca. Slikajući portet devojčice, ćerke jednog nemačkog majora, saznala je da se u Kragujevcu sprema strašno pogubljenje nevinog naroda. Do tog stravičnog čina bilo je ostalo samo nedelju dana i ceo grad je bio ograđen žicom. Zaprepašćena vešću, Mara je preko ovog majora, u poslednji čas, iz okupiranog Kragujevca uspela da spasi upravo ovu svoju zaovu koja je u kragujevačkoj gimnaziji predavala francuski jezik i još desetak ljudi!

Posle rata Mara je bila pravi kulturni misionar u Šapcu. Volela je ovaj grad i sasvim mu se posvetila, a i građani su voleli nju. Kroz njenu kuću su prošli mnogi značajni ljudi: velikan srpskog glumišta, Ljubiša Jovanović, Milić od Mačve, Vlada Lalicki, njen setrić i glumac Đorđe Jelesić, i brojni političari, lekari i profesori iz Šapca, Beograda i sveta.

Bila je pretplaćena na nekoliko dnevnih listova, a redovno su joj stizali i likovni časopisi iz Francuske i Nemačke, jer je oba jezika Mara dobro govorila.Bila je radoznala i želela je da bude pravovremeno, iz prve ruke, informisana o tome šta se radi u svetu. Mara je slikanju podučavala i sestru književnika, pesnika, publiciste i prevodioca Stanislava Vinavera. Ispod kreveta, u kutijama od cipela, čuvala je uredno složene karte-dopisnice i razglednice iz svih krajeva sveta koje su joj slale kolege, ministri… Nas dve smo ponekad pregledale kutiju po kutiju, a ona bi mi pričala o svakoj ličnosti koja joj je pisala.

Mara me je uputila i preporučila Cuci Sokić, posle završenog prvog razreda gimnazije: „Ako meni ne veruješ da si darovita za slikanje, otidi kod profesorke Ljubice Cuce Sokić, pa neka ti ona kaže”…

Kod Mare sam provodila sate i sate slušajući zanimljive priče, uz čaj i kolačiće, ali bilo je dana kada me je gospođa Mara „gnjavila”, terala da crtam šaku, puce grožđa, staklenu vazu, keramičku činiju, ćilim, svilenu tkaninu, krznenu kapu… Morala sam sve to olovkom, dobro da nacrtam, a onda i da naslikam. Tražila je da naučim da materijalizujem svaki predmet i objašnjavala mi kako se to radi.

Kući sam se vraćala kasno u noć, jer su njene priče bile bajkovite i zavodljive, vodile me pravo u svet umetnosti, odakle se, kad jednom uđeš, više ne može pobeći… Socijalistički realizam gospođa Maru nije dotakao. Bila je zaštićena penzijom i rodnom kućom svoga muža. Zato je i bila doajen modernog slikarstva u Šapcu. Uspomena na gospođa Maru uvek zagreje moje srce posebnom ljubavlju i toplinom. Srećna sam što sam je poznavala i što me je ona volela!

Pisano od Sv. Nikole 2010. do Božića 2011.

RAJSKA PTICA

Tri dana posle početka antiratnih koncerata na Trgu Republike u Beogradu 1999. godine, oglasili smo se i mi, slikari. Želeli smo na svoj način da se pobunimo protiv neprirodne kiše bombi NATO agresora. Na najprometnijem mestu, u Knez Mihajlovoj ulici, između Akademije nauka i Galerije ULUS-a, nastao je slikarski ratni atelje. Svakog dana, po rasporedu, radio je jedan ili dva slikara. Svaki slikar imao je svoj dan, ali je na ulici mogao da radi i više dana, sve dok ne završi sliku. Pridruživali su nam se i amateri, ali i veliki broj slučajnih ili namernih prolaznika.

Bilo je teško, skoro neizdrživo, ostajati u kući. Moj kraj, Banjica, bio je okružen metama NATO agresora, kasnije sam saznala da je i moja mala stambena zgrada takođe bila meta, jer mi je prvi komšija bio ondašnji ministar spoljnih poslova, koji se pred samo bombardovanje iselio i otišao da živi u vili na Dedinju. Međutim, zgrada je ostala meta sve vreme trajanja agresije.

Nisam mogla da se skoncentrišem ni na kakav rad u kući. Samo nekoliko prvih dana uspevala sam da održavam kuću, valjda još uvek vođena navikama, ali kasnije, kad su nas sirene upozoravale i na dnevnu opasnost, popustila sam. Između dve sirene i nestanka struje, trebalo je trknuti do pijace, prodavnice, pošte, spremiti hranu, srediti kuću. Taj ritam života pod strahom, bukvalno me je slomio! Zato sam instinktivno krenula da tražim spas na ulici sa svojim kolegama i sugrađanima.

Nekoliko dana pre Uskrsa, na Veliki četvrtak, između dve vazdušne opasnosti, pred očima prolaznika, na najlepšem i najprometnijem delu Knez Mihajlove ulice, u jednom velikom medaljonu, počela sam da slikam svoju Rajsku pticu, na crvenom užarenom nebu. Prolaznici su me neprestano nešto zapitkivali, poznanici pozdravljali, a deca tražila da im na pločniku nacrtam kucu. Oko mene je bila velika gužva, jer je crvena boja na mome platnu delovala moćno. Ona je u isto vreme simbolizovala radost i buktinju, „rajska ptica“ na crvenom užarenom nebu nosila je svetlost!

Slika je sporo odmicala, pa sam imala nameru da je kod kuće dovršim. Konsultovala sam se sa Ljubicom Miljković, višim kustosom Narodnog muzeja, i ona se tome usprotivila: „Ne, to nikako ne treba da radiš, te slike imaju vrednost samo ako su nastajale pod vedrim nebom, pod vazdušnom opasnošću, pred očima prolaznika… Neka se vide i strah i konfuzija, u tome i jeste njihova vrednost!“

Prihvatila sam takvo objašnjenje i četvrtog dana, tu, pred očima prolaznika, završila sliku. Bila sam zadovoljna što posle toliko muke nije ispala loše. Ali tu je tek početak druge priče.

Posle prestanka NATO bombardovanja sve slike nastale na ulici izložene su u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Bilo ih je blizu dve stotine, a žiri, sastavljen od deset istoričara umetnosti iz raznih muzejsko-galerijskih ustanova u gradu, odabrao je sedamdesetak za pokretnu izložbu po evropskim gradovima. Među njima je bila i moja Rajska ptica. Gde god je izložba gostovala, Rajska ptica je izazivala pažnju i gotovo redovno je pominjana u tekstovima koje je naša Ljilja, službenica ULUS--a dobijala faksom. Tek nekoliko godina kasnije, kada sam i sama ovladala Internetom, preko Gugl pretraživača, pronašla sam svoje ime, baš zahvaljujući ovoj slici.

Novinarka lista Politika, Mira Belić Koročkin, dugogodišnja urednica ženske strane, 2005. godine izdala je knjigu sa odabranim tekstovima koje je tih ratnih godina objavljivala na svojoj strani. U knjizi je objavila i razgovor koji je sa mnom vodila, a knigu je naslovila po mojoj slici, Rajska ptica. Ali, ni tu nije kraj priče.

 

Žestoka, moćna, crvena boja, nastala na ulici, aprila 1999. nije me više ostavljala. Postala je moj lični izum. Od rajske ptice nastajale su rajske i domaćinske sofre, sofre radosti, uskršnje, božićne, pesničke, vinske sofre… Bezbroj sofri sa bezgraničnom simbolikom. U sofre sam uključila i svoje znanje i dugogodišnje stečeno iskustvo, kao i ljubav za naše ikone i freske iz gotovo svih manastira. Često me pitaju šta tačno znači ta velika crvena kugla na mojim slikama, a koja ih odmah osvoji. Posle desetogodišnjeg promišljanja i razvijanja njene simbolike, ona je postala i životni krug jedne ličnosti, jedne porodice, jednog domaćinstva, ali i loza, tradicija, nastavak, nikad kraj. Zato se za nju i rodilo bezbroj naziva: KUĆA SE KUĆI, ZVUK SE ČUJE… KUĆA SE KUĆI, PRAPORCI ZVONE… ZDRAVICA ZA DOMAĆINA…

Još davne 1999. godine shvatila sam da je crvena boja opasna za slikara ako negde u duši nema za nju osećanje, željenu emociju. Može da bude sirova, opora, nedorečena. Prilično se mučeći, tada sam otkrila zakonitosti i za crvenu i za njoj slične boje i odmah razumela da sa njom nema šale! Nema slike ni za dan, ni za dva, ni za tri dana, već mora da zri kao voćka na grani. U tome i jeste njena energija i njen kvalitet. Tek tada crvena boja ima simboliku – ima moć i tek tada emituje energiju.

Crvena boja je poput moje lične molitve. Sve dok se njome bavim, moja energija je izuzetno skladno usaglašena sa ritmom rada na slici. I svaki detaljčić na njoj i oko nje, celokupni sadržaj na slici, postao je moj molitveni obrazac – priziv, slavljenje i zahvalnost za radost, blagostanje, zdravlje, spasenje…

Ovaj obrazac koji mi je Nebo poslalo te davne 1999. godine i koji sam tu, na ulici, primila, zaista nosi smirenje, zaista čuva od loših misli i loših emocija i povoljno utiče na zdravlje posmatrača. Ova crvena boja je poput svetilišta koje emituje plemenito zračenje i svakog momenta produbljije i podstiče na radost, zdravlje, napredak, uspeh, ljubav.

Rajska ptica vodi u duhovni raj!

Pisano od Sv. Nikole do Sv. proroka Ageja i Sv. Teofanije, carice 2010.