Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

ŠABAČKA GIMNAZIJA "VERA BLAGOJEVIĆ"

Mom razrednom, profesoru Pavlu Josiću

 

sgSkoro dve godine razmišljala sam kako da ovu temu preskočim i zaboravim, a onda je ona počela da me proganja. Shvatila sam da ne mogu da krenem dalje ako sve ovo ne obelodanim i ako ne podelim sa drugima.

Nije strašna, ali je previše široka i kompleksna tema, pa je nemoguće obuhvatiti baš sve što želim.

Ako bi mi neko dao zadatak da samo u jednoj rečenici rezimiram taj period, rekla bih: za mene je to bila bajka od četiri godine u kojoj sam se osećala kao pepeljuga!

U priči ću biti samo voditelj, a događaji će se sami prepričati i predstaviti. Sigurna sam.

Posle uspešno položenog prijemnog ispita, postala sam đak najprestižnije srednje škole u Šapcu, Gimnazije "Vera Blagojević". Šabačka gimnazija je po svojim kvalitetima bila visoko rangirana, u samom vrhu gimnazija u ondašnjoj Srbiji.

Polovinom šezdesetih godina prošlog veka, u njoj je radilo nekoliko profesora, ruskih emigranata, koji su bili ne samo visoko profesionalni, već i veoma strogi i nepotkupljivi. Bili su pred penzijom. Njih nije zanimalo gde nam rade roditelji, na kakvim su funkcijama, nisu želeli da pamte naša imena, pa samim tim nisu ni primali roditelje na razgovor. Jedino njihovo merilo bilo je znanje, i samo to su od nas tražili. Predavali su uglavnom prirodne nauke, matematiku, fiziku, hemiju i biologiju.

Sećam se profesorke Domne. Predavala je hemiju i podsećala je na kakvu rusku groficu, sa bundom dugačkom do zemlje, dugim, crveno lakiranim noktima, farbanom kosom i elegantnom muštiklom, koju bi gasila pred ulazak u kabinet.

Nikome nije znala ime. Čim bi ušla u kabinet za hemiju osećala se kao carica u svome dvorcu, superiorno bi dodirnula epruvete svojim elegantnim prstima punim prstenja i odmah počela da postavlja pitanja u vezi sa ogledom. Tek kada bi dobila zadovoljavajući odgovor, pitala bi za ime, da upiše ocenu.

U svakom odeljenju bilo je đaka koji su imali slabe ocene iz predmeta koje su predavali pomenuti profesori, a često i još nekoliko slabih iz drugih, pa su se neki đaci zbog toga nakratko ispisivali iz šabačke gimnazije i preseljavali se kod rođaka u Loznicu, Sremsku Mitrovicu, Šid, Rumu, Novi Sad ili Beograd i u sledeći razred se vraćali sa vrlo dobrim uspehom.

Ja sam upisana u prvo odeljenje kome je razredni starešina bio magistar istorije, profesor Pavle Josić, čuveni "Paja Ofaj". Stariji đaci su nam rekli da je strog profesor i da ga u gimnaziji svi slušaju.

Moja prvobitna tajna želja bila je da mi gimnazija posluži kao tranzit ka upisu na akademiju i maska da zavaram roditelje kako mi je gimnazija osnov za neki budući fakultet, koji su oni smatrali relevantnim.

Koliko smo puta u životu pravili planove, a slučajnosti su nas okrenule u dijametralno suprotnom smeru, menjajući nam, čak i pravac?

I u mom slučaju sve je bilo suprotno od prvobitne ideje "kupovanja vremena."

U prvom razredu likovno mi je predavao nastavnik Dušan Ilić koji nas nije mnogo gnjavio, jer je odmah shvatio da likovno, osim mene, nije nikoga zanimalo, pa se nije ni trudio. Mene je gledao sa simpatijama, a s obzirom da nije završio akademiju, nije hteo da mi daje ozbiljne savete. U drugom polugodištu nastavnik je ispred zgrade gimnazije, u školskom dvorištu, počeo da pravi spomenik u slavu narodnog heroja Vere Blagojević i drugih gimnazijalaca poginulih u Drugom svetskom ratu.

Ne znam kako su izgledali njegovi časovi u drugim odeljenjima, ali u našem, meni je dao zadatak da ga zamenjujem dok je on napolju radio oko spomenika.

Moji drugari su za to vreme učili druge predmete i tih četrdesetak minuta prolazilo je kao tren.

Nastavnik je žurio da do kraja školske godine završi spomenik, jer je planirao da se preseli u Loznicu.

Prvi razred pamtim po tome što se niko ni u čemu nije isticao. Vukovci su bili kao "mrtve žabe", a i predmeti su bili dosadni i nezanimljivi.

Razredni je predavao istoriju koja nikoga nije zanimala, ali on je voleo svoj predmet i sa uživanjem je pričao po ceo čas, šetajući između redova klupa i često je ponavljao uzrečicu "ovaj, ovaj", koja je odzvanjala kao "ofaj, ofaj" po kojoj je dobio nadimak "Paja Ofaj."

Za vreme njegovog časa neki đaci su krišom čitali lektiru iz srpskog, neki su učili druge predmete ili su kroz otvorene prozore gledali košarku i rukomet na velikom školskom igralištu, a ja sam crtala po svim stranicama udžbenika.

Meni je od prvog do četvrtog razreda bila draga i ostala mi u prijatnom sećanju mlada profesorka engleskog jezika, Radinka Adžija. Bila je elegantna i kultivisana žena kod koje sam sve četiri godine imala peticu. Uvek vesela, bila sam joj simpatična, pa je često drugim đacima isticala "kako je Slobodanka uvek pozitivna i treba da se na nju ugledate. Deco, ako sad u ovim najlepšim godinama odrastanja niste veseli, pa kad ćete onda? Nemojte biti toliko ozbiljni, kuda žurite? Opustite se i sa radošću pustite mladosti da vas vodi..."

Zbilja, to je ono što je meni najviše smetalo kroz celu gimnaziju. Đaci su bili suviše kruti i ozbiljni, ulaskom na vrata gimnazije poprimili su stroge maske, kao da su i sami profesori, poprimili su odličja starosti.

Gimnazija je u gradu važila kao stroga i ozbiljna škola, na daleko višem nivou od svih drugih škola i đaci su postajali toliko umišljeni, da su se jedva javljali svojim vršnjacima iz susedne Ekonomske škole, a prelazili bi na drugu stranu ulice, samo da ne bi pozdravili druga iz osnovne škole koji je pohađao zanat u Školi učenika u privredi.

Ko je stvarao te snobove – ne znam, ali profesori su nam bili krajnje časni i normalni ljudi od kojih ta anomalija nije mogla nikako da potekne.

Gimnaziju su zaista pohađala deca šabačkih lekara, inženjera iz fabrike "Zorka", sudija, advokata, direktora, profesora, opštinskih političara, ali, bilo je i dece sa sela, dok su druge srednje škole pohađala deca slabijeg imovinskog stanja, ona koja nisu nameravala da nastave školovanje na fakultetima, već su imala za cilj da se odmah zaposle.

Između medicinskih tehničara, budućih učitelja, hemičara, muzičara, i đaka drugih škola, na ulici ste sa sigurnošću mogli prepoznati gimnazijalca; ne po teget uniformi (imali su i drugi slične), već po načinu hoda, po ozbiljnosti i uštogljenosti, po visoko uzdignutoj glavi, po škrtom osmehu i nekoj virtuelnoj nedodirljivosti. Gimnazijalci su uvek bili dovoljni sami sebi, dok su se đaci iz drugih škola viđali i sretali u grupama, nasmejani, veseli i opušteni. Gimnazijalcima niko nije bio ravan.

Baš zbog te neprirodne umišljenosti, zbog neke besmislene arogancije i sebičnosti, zbog neopravdane sujete koja je "krasila" moje drugare iz gimnazije, dugo sam ovu temu izbegavala i da dodirnem, sve dok mi se sama nije nametnula i jednostavno više nisam mogla da je zaobilazim.

Nisam mogla da je zaobiđem i nanesem nepravdu plejadi sjajnih profesora koje sam srela i koji su strpljivo, sa puno plemenitosti gradili moju ličnost i kojima hoću da uzvratim sa istom radošću. Nisam mogla da zaobiđem taj uzbudljiv period mog sazrevanja kad je moja duša pevala i razvijala se u bruj energija, nisam mogla da zaobiđem Dom omladine iz koga je ključala najkreativnija energija, a ni nadaleko čuven šabački korzo, kao rasadnik najlepših momaka i devojaka.

Latinski jezik predavala nam je stroga, elegantna, visoka gospođa u godinama koju ću pamtiti celog života. U prvom razredu imala sam peticu, čak sam joj bila i miljenica, da bi mi u drugom razredu, bukvalno na poslednjem času, dala jedinicu, jer sam joj navodno "pričom ometala čas." Profesorka je veoma držala do sebe, bila je hladna i bezosećajna i stalno se ogledala u staklima brojnih prozora po učionicama i dugim hodnicima.

Ta jedinica meni nije bila važna, jer mi je ionako zaključila četvorku, ali mi je presekla neku euforičnu radost i potpuno me dekoncentrisala. Pošla sam kući razmišljajući o njenoj bezočnosti i potpuno isključena iz svake realnosti, dakle potpuno odsutna, prelazila sam prelaz preko crvenog svetla na semaforu, dok je ulicom jurio teški kamion velikom brzinom. Uz strašnu škripu kočnica zakočio je tik ispred mene, a ja sam se tek tada "probudila." Ukočila sam se nasred prelaza, dok je vozač iskočio iz kamiona i počeo da viče na mene.

Imao je pravo i da me istuče, ne bih se ljutila na njega, bila sam ljuta na svoju profesorku koja me je tako bezosećjno kaznila. Da ironija sudbine bude veća, ona se razvela i doselila u Beograd, a kad sam počela da izlažem slike, javno se hvalila kako me je obožavala u šabačkoj gimnaziji.

Matematika se u prvom razredu svodila uglavnom na geometriju i nju sam odlično znala, čak mi je predstavljala i zadovoljstvo, sve do drugog razreda, kad je taj predmet preuzeo neki nastavnik koga su zvali Nišlija, u stvari suprug pomenute profesorke.

Srpski jezik i književnost predavao nam je odličan profesor, Živko Komanović, ali je u mislima često bio odsutan, jer se razvodio od svoje supruge Milene, koja nam je predavala nemački jezik i književnost.

Prvi razred je za mene bio manje-više dosadan i, da bih razbila dosadu, i dalje sam odlazila kod prepametne i drage gospođe Mare Jelesić, šabačke slikarke.

Taj razred mi nije ništa obećavao, profesori su bili manje-više obični, predmeti poput opštih mesta, drugovi i drugarice nezanimljivi, osećala sam se nezadovoljno i potišteno, htela sam nešto više, i bolje, i drugačije, ali se ništa nije dešavalo.

Ceo svet se menjao; u svetu je hipi pokret pravio revoluciju propagirajući slobodu misli i govora, deca cveća su uzburkala sve oko sebe, ceo svet je vrio od ideja, a naša gimnazija – kao neka baba.

Između prvog i drugog razreda bila sam prilično uznemirena i nestrpljiva, pa sam čvrsto odlučila da moram da iskoračim sa mrtve tačke. Jedina osoba sa kojom sam o svemu tome razgovarala opet je bila osamdesetogodišnja Mara Jelesić koja je iskreno podržala devojčicu od petnaest godina.

Ona me je satima slušala i svojim mudrim savetima davala smisao mojim planovima.

Početkom školske godine, sa blokom punim radova, u neko rano oktobarsko jutro, sačekala sam u biblioteci Likovne akademije profesorku Ljubicu Cucu Sokić da oceni moje radove.

Pre odlaska u Beograd, nekako sam morala da zatražim taj jedan slobodan dan od razrednog starešine.

Kad sam mu rekla da moram da otputujem u Beograd, profesor Paja se skoro uplašio. Onako krupan i uvek blago nasmejan, povukao me je ustranu i u strahu upitao: "Da nećeš na neko ispitivanje? (Mislio je na medicinsko ispitivanje). Meni možeš slobodno da kažeš, neće niko znati". Paja je inače bio bolećiv prema bolesnim osobama, jer je i sam imao dijabetes.

Nisam želela da izvrdavam, rekla sam mu istinu.

"Profesore, prosto, moram da vidim na čemu sam, i molim Vas, nemojte nikome reći".

Paja se ozario i obodrio me uz blagi zagrljaj:

"Biće sve dobro, biće sve dobro i ofaj, sutradan odmah u pola osam da me sačekaš ispred kancelarije i da mi sve po redu ispričaš kako je bilo".

Do tog momenta nisam znala da je istoričar Paja izuzetno voleo umetnost i iskreno, kasnije ćete videti, i od sveg srca, navijao da uspem.

Kao što se zna, Cuca me je izvanredno prihvatila i ponudila se da me prati sledeće tri godine, sve do upisa na likovnu akademiju.

Otkako sam se vratila iz Beograda, moj život se potpuno preokrenuo. Sve je krenulo drugačije, uzbudljivije i ubrzanije. Ništa više nije bilo ni dosadno, ni teško, ni nemoguće, mada je bilo svakojakih situacija.

Moj život je dobio smisao, dobila sam nevidljiva krila kojima sam čas letela, čas lebdela i potpuno sam se razlikovala od svojih racionalnih, uštogljenih i sebičnih drugova i drugarica.

Razredni starešina se ophodio prema meni kao prema rođenoj kćerki, a i većina profesora je bila pod njegovim uticajem.

Drugi razred gimnazije mi je tako počeo, kao u nekoj bajci, mada nisam odmah znala kako da se organizujem i započnem crtanje studija koje mi je Cuca dala kao domaći zadatak.

Razredni se sam ponudio da on pozove kolegu iz Pedagoške škole, profesora likovnog, Igora Belohlaveka, i da ga zamoli da mi ustupi vreme za rad u ateljeu njihove škole.

Odlučili smo, ipak, da sačekamo tek završeni konkurs za profesora likovnog u gimnaziji. I, zaista, za nekoliko dana, u školu nam je stigao lep, mlad i ozbiljan gospodin iz Beograda. Bio je to vajar Nikola Košević koji je tek završio vajarstvo na Likovnoj akademiji.

Baš sam se obradovala njegovom dolasku, ali je on došao samo na godinu dana, jer ga je posle toga čekalo drugo radno mesto.

Oduševila me je njegova srdačnost i jednostavnost. Bio je iskren i dobronameran kao i Cuca, smesta me je uzeo za ruku i poveo u Pedagošku školu, sa željom da se i sam upozna sa cenjenim, starijim kolegom Igorom Belohlavekom.

Profesor Belohlavek nas je oboje primio otvorenog srca i odmah mi ponudio jednu od dve prostorije njihovog velikog likovnog ateljea sa puno kvalitetnih odlivaka glava i aktova. Štaviše, ponudio mi je i ključ svoje biblioteke pune retkih knjiga i monografija iz likovne umetnosti.

Konačno sam u Nikoli Koševiću dobila beskrajno dobrog i strpljivog sagovornika, a ja sam bila veoma radoznala, sa bezbroj pitanja, jer je likovno u gimnaziji bio sasvim marginalan predmet.

Profesor Košević me je redovno obilazio u Pedagoškoj školi u koju sam, skoro svakodnevno, odlazila.

I danas pamtim naše razgovore kroz šetnje po dugačkim šabačkim ulicama. On je bio ubeđen da ću biti primljena iz prvog puta na likovnu akademiju, što je posebno radovalo mog razrednog.

E, da ne bi bilo baš sve potaman i da bi me neko, nekako, smirio, pobrinuo se "gospodin slučaj".

Dok me je većina profesora „gotivila“, što je bila zasluga mog razrednog, a delimično i moja, onaj nastavnik matematike je iz čistog mira "uzeo pik" na mene. Desilo se to odmah posle pismenog zadatka iz matematike, kad sam jedina tačno uradila svih pet zadataka. Umesto da mi da peticu, on je počeo da se iščuđava, pa potom i da se iživljava, a onda me je prozvao da odgovaram usmeno na tabli. Kad sam uspešno opravdala ocenu sa pismenog, nije bio zadovoljan, pa mi je postavljao nove i nove zadatke, trudeći se ne samo da me zbuni već i da me verbalno izazove, pa da me pošalje na disciplinsku komisiju.

Jadan čovek! Nije znao da sam pod zaštitom, pa je iživljavanje nastavio i sledećeg časa matematike prozivajući me da svaki čas nešto odgovaram. Ali, trećeg časa, sledeće nedelje, ja sam odbila da izađem pred tablu, odbila sam čak i da odgovaram.

"Odbijaš, devojko, da izađeš na tablu?" – tobože nije znao moje ime, dok su mu pijane oči đavolski kolutale na sve strane.

"Odbijam! Neću više da se nada mnom iživljavate, neću da izađem na tablu i dajte mi koliko hoćete jedinica!..."

Bilo je zaista dramatično. Ne znam ko bi izdržao da ga neko ovako maltretira? Bila sam u isto vreme i povređena i ponosna i ljuta. Htela sam da pobegnem iz učionice, ali ovaj pijanac, ma koliko bio u šoku, nije mi dozvolio da prođem pored njega i izađem napolje.

Vrhunac njegovog iživljavnja bio je spektakl koji mi je odmah priredio. Zasukao je svoj šljampavi i izgužvani rukav, umirio drhtavu ruku i njome mi, polagano, strasno i natenane, ispisao jedinicu do jedinice u celom kvadratiću za matematiku!

Ceo razred je to gledao sa nevericom. I oni su bili šokirani, ništa im nije bilo jasno. Samo sam ja znala o čemu se radi, ali pošto sam bila u oblacima zbog lepih stvari koje su mi se dešavale na drugoj strani, iako ljuta, postala sam ravnodušna. Utešila sam sebe da će se do kraja godine već nešto desiti, valjda ću imati neku dvojčicu, jer za likovnu akademiju ionako mi nije važan uspeh, već položen prijemni ispit.

Nišlija je bio jedini nastavnik u gimnaziji pred ped penzijom, pa, iako je donet zakon da u srednjim školama mogu predavati samo profesori sa fakultetskim diplomama, nisu ga dirali, već su ga samo rotirali na društveni smer, dok je njegova supruga, profesorka, ostala na prirodnom smeru.

On je bio i prvi komšija mog razrednog starešine iz osnovne škole, istog onog osvetoljubivog nastavnika koji mi je poslednjeg časa u osmom razredu dao jedinicu iz srpskog jezika zbog pesme Vladimira Nazora „Titov naprijed“, nadajući se da će me tako sprečiti i onemogućiti da upišem gimnaziju. Kako mu osveta nije prošla, ubedio je ovog jadnika da on nastavi sa osvetom. Obojica su bili infantilne ličnosti, nedorasle pedagoškom radu. Nisu mogli ni da pretpostave da će nevinom detetu Nebo biti zaštita, a pošto su obojica bili okoreli komunisti, nisu znali da postoje anđeli čuvari.

Svoju muku i nesreću iz matematike, ja sam kompenzovala radošću koju mi je doneo odlazak u Pedagošku školu i susreti sa profesorima likovnog, Nikolom Koševićem i Igorom Belohlavekom. Oni su unosili radost u moj mladalački život razvijajući optimističku veru da će ružne stvari i dolaziti i odlaziti.

Sve se zbilo u drugom razredu, krajem novembra, kad je moj razredni bio nedelju dana odsutan zbog nekog jugoslovenskog seminara na Bledu.

Prva koja je videla moje jedinice iz matematike, bila je profesorka geografije, Olga Jojić. Bila je to lepa i negovana žena, supruga poznatog šabačkog lekara, uvek dobro obučena i uvek u cipelama sa visokim potpeticama, volela je da šeta ispred geografske karte i između naših klupa. Usred predavanja, napola rečenice, pogled joj je pao na imenik i moje jedinice koje su se nalazile odmah do njene petice iz geografije.

"Šta je ovo, Slobodanka?"

Ja sam se već ohladila i samo sam slegla ramenima dok su joj drugi objašnjavali da se pijani Nišlija iživljavao "jer mu je bilo krivo što je neko sa društvenog smera rešio tačno sve zadatke na pismenom."

Zgodno objašnjenje, ali nije bilo istinito. Samo sam ja znala pravi razlog.

Profesorka je prekinula svoj čas i počela da ispituje okolnosti pod kojima je upisano jedanaest jedinica i čak zaključena jedinica iz matematike, iako je do kraja polugodišta ostalo mesec i po. Ona je bila na čelu gimnazijskog saveta. Izlazeći sa časa, autoritativno mi je obećala da će ona sve to srediti, a da ja „gledam druge predmete“.

Međutim, nije se ništa desilo. Sedi i istrošeni starac nije je ni pogledao, samo je odsutno mahnuo rukom i krenuo svojim putem. Tek to je dodatno iznerviralo energičnu profesorku koja je u prvi ponedeljak sačekala mog razrednog i sve mu ispričala, a naročito je bila povređena što ju je kao profesorku, ignorisao „tamo neki nastavnik“.

Razredni me je odmah pozvao i u praznoj profesorskoj zbornici sve sam mu razjasnila, počev od osnovne škole. Paja me je, sa smeškom, slušao i u samo nekoliko rečenica zaključio: "Vrati se ti sad u učionicu, nikome ništa nemoj da pričaš, od sutra, do kraja školovanja, imaćeš četvorku iz matematike. I nemoj više da uzimaš privatne časove iz matematike, štedi vreme za crtanje i čuvaj pare za boje i četke, trebaće ti. A ja znam kako ću to sa njim završiti!"

Kao vihor, poletela sam ka učionici, neki profesor je nešto predavao, nisam ništa čula, bila sam neobično uzbuđena. Tada sam prvi put u životu shvatila šta je moć i to moć u rukama samo jednog čoveka. Kakva blagodet, ako je ta moć u rukama čestitog čoveka!

I to je bilo zaista fascinantno: na prvom sledećem času matematike sve jedinice su pretvorene u četvorke sa velikom zaključenom četvorkom, a ja do kraja školovanja više nisam imala nikakvih problema sa matematikom. Čak mi se i nastavnikova supruga, profesorka matematike, sačekavši me ispred škole da pođemo zajedno kući, izvinila i obećala da ne treba više ničega da se plašim, jer je i ona dobila zadatak da ga leči od alkohola.

Za kratko vreme, nastavnik je prestao da pije, postao je miran i tih i svi su od njega imali koristi.

Tako sam za samo dve nedelje doživela dva stresa: i pakao i raj, a da ni za šta nisam bila kriva.

Ispričala sam ovo s razlogom, znajući da ljudi na poslu i u svakodnevnom životu često nepravedno doživljavaju ovako bespotrebne stresove na koje ne mogu da utiču.

Na svoju radost, ceo zimski raspust provela sam u praznom i toplom ateljeu Pedagoške škole, skoro sama. Ponekad bi me samo nakratko posetio domar škole. Profesor Belohlavek je otputovao negde na skijanje, moj profesor Nikola Košević u svoje mesto, ja sam crtala razne biste i uz muziku uživala u knjigama iz Igorove bogate biblioteke.

U drugom polugodištu, profesor je pregledao sve moje dotadašnje radove; i one koje sam radila ugljem, tušem i olovkom, i akvarele, i tempere, i uljane slike koje su rađene kod slikarke Mare Jelesić i napravio je odabir od 33 rada koja je izložio u maju za Dan škole u Svečanoj sali Gimnazije. Svi su me tada zapazili, što mi je donelo dodatnu popularnost i još veće simpatije određenih profesora, dok se moj razredni ponosio.

Razred sam završila sa odličnim uspehom, ali sam bila vrlo tužna zbog praznine koja je nastala odlaskom profesora Koševića iz naše škole i našeg grada.

U Pedagoškoj školi srela sam mnogo sjajnih momaka i devojaka, mnoge sam sretala na šabačkom korzou koji je bio nadaleko čuven po lepim devojkama i zgodnim momcima. Bilo je to zborno mesto mladosti, ljubavi i lepote, mesto plamtećih emocija i eruptivne energije. Najzgodnije su bile devojke iz srednje medicinske škole, a odmah iza njih iz pedagoške, dok gimnazijalke niste mogli da sretnete na korzou. To je za njih bio blam, nešto kao aut, nešto ispod njihovog nivoa i ni na kakvu prevaru niste ih mogli dozvati na taj plato neslućene radosti i ogromne lepote. Tek poneka je ponekad, takoreći protrčala korzoom, žureći da se što pre izgubi. Iskreno govoreći, skoro i da ne pamtim lepe devojke iz gimnazije, bile su to bubalice nespremne na žar mladosti.

Nemaju pojma šta su izgubile! Kafići nisu postojali, na korzo nisu dolazile, u Dom omladine takođe nisu svraćale, ni u Narodni muzej, a ni u Gradsku biblioteku.

Šta su one radile – ne znam. Kad sam više puta pokušala da ubedim svoje drugove i drugarice iz odeljenja da dođu na neku tribinu, koncert, izložbu, predstavu ili da se samo družimo u Domu omladine, blago rečeno – sprdali su se! Za njih se tamo okupljao neki plebs željan jeftine zabave. Oni su sanjali šefovska mesta i direktorske fotelje u državnim firmama u kojima će ih vozači voziti, pa takoreći neće ni sretati te "autsajdere."

Već u trećem razredu svi su se javno izjasnili da žele samo medicinu, prava i ekonomiju "jer je to jedino donosilo lovu."

Tada sam donela neopozivu odluku da posle završene gimnazije ne dolazim na susrete generacija. Činilo mi se da će oni imati vile, bazene, "avione i kamione", a ja sa svojom umetnošću možda neću imati ni gde da spavam.

Gimnazija se, verujem, danas više ponosi svojim entuzijastima i individualistima nego prosečnim i anonimnim lekarima, pravnicima i sudijama koji odrađuju svoj posao, jer više nikada nisam srela nikoga iz svog bivšeg razreda.

Mene su nagovorili da prihvatim funkciju predsednika odeljenjske zajednice, ne bi li me tako koristili za sve i svašta. Tako je i bilo.

Kako sam perfektno znala nemački jezik, svima sam pomogla da ga savladaju, crtala sam im neprekidno radove iz likovnog, koje nam je u trećem razredu, zajedno sa muzičkim, predavala mlada pijanistkinja iz Beograda. Nije mi to bilo teško, osim jedne, malo teže žrtve koju sam, zbog razreda, sama podnela.

Naime, fiziku nam je predavao mladić koji je tek diplomirao i odmah dobio radno mesto u našoj gimnaziji. Bila sam ponosna, jer je njegov otac iz Lipolista bio naš porodični kum. Fizika je spadala u teže predmete i trebalo je da imamo pismenu vežbu. Tog dana ubediše me da zamolim profesora Tomu da nam odloži pismenu vežbu i da umesto nje predaje novo gradivo.

"O čemu ti, Slobodanka govoriš? Niste spremni! Pa dobro, evo tebi jedna jedinica u ime svih, a ja ću da predajem."

Toma više nikada nije hteo da mi da peticu, a održao mi je i predavanje van zgrade gimnazije o tome "kako su žrtve u ime odeljenja opšte mesto i prvoklasne gluposti i da to više nikada ne činim."

"Jesi li videla svojim očima? Niko se nije ni pomerio s mesta, a kamoli uzbudio kad sam tebi dao jedinicu. Kao da se ništa nije desilo..."

Naravno, Tomo, istina je, pa zbog toga i pišem ovaj tekst.

U Beograd sam putovala svaka dva-tri meseca, noseći Cuci radove na korekturu koje mi je sada birao profesor Igor Belohlavek. Ona me je nekad primala u svome stanu u Braće Jugovića 23, nekad u svome ateljeu u potkrovlju Kolarca, a nekad i u biblioteci Akademije. Bila je izuzetno zadovoljna mojim radom, a to je pored mene najviše radovalo mog razrednog i profesora Belohlaveka.

Pored crtanja u Pedagoškoj školi, subotom i nedeljom bukvalno sam "visila" u Domu omladine, a za vreme državnih praznika cele dane sam provodila u Narodnom muzeju, crtajući za male honorare arheološke iskopine iz neolita nađene na lokalitetima Cera i Benske bare u Šapcu.

Kroz šabački korzo prošla bih kao vihor skoro svako veče i svi su me znali, a pošto sam bila glasna i vesela, moj smeh se čuo od početka do kraja korzoa. Imala sam potrebu da svakoga sretnem a onda bih trčala kući da čitam obimnu lektiru iz srpskog.

U trećem i četvrtom razredu srpski jezik i književnost predavao nam je mladi i strogi profesor, Stanko Petrović. Svakog časa je davao po nekoliko jedinica onome koga bi uhvatio da nije pročitao celu knjigu. Mene je obožavao! Dobro ste čuli, baš tako. Ja sam pričala iz časa u čas, iz dana u dan; čas o glavnom, čas o sporednim likovima u delu, pa o vremenu, prostoru, stilu, kompoziciji, piščevoj ideji, mome zaključku. Stalno me je neka ideja vodila dalje i dalje, pa ako bi zvonilo za kraj časa, Stanko bi prihvatao da nastavimo i sledećeg. Tako sam svoje drugare spasavala od jedinica i kupovala im vreme da pročitaju sledeću knjigu.

Šta god bih predložila, profesor Stanko bi prihvatio, a oni su zaključivali da me profesor nije ni slušao, već da sam ga "začarala zelenim sjajnim očima."

Priznajem: nisam bila obična! Imala sam biserne zube i večiti osmeh, pa pošto sam se stalno osmehivala i oči su mi se sjajile, što je uz dugu, sjajnu i uvek čistu kosu, davalo poseban šarm, to je ostavljalo utisak na ljude.

Zahvaljujući Stanku, u gimnaziji sam se načitala knjiga i knjiga, ali sam uvek razvijala i kritičku svest o svemu pročitanom. Nijednom nisam došla na čas bez pročitane knjige, a svaki dan smo imali jedan, čak i dva časa srpskog jezika i književnosti.

Uveče bih rano legla u krevet, što činim i danas, ali sam zato navijala sat u pola dva noću da bih ujutru do sedam stigla da naučim engleski, nemački, logiku, sociologiju, filozofiju... Često sam uspevala da savladam samo polovinu predmeta, jer su bili veoma obimni, a profesori vrlo zahtevni. Srećom, razredni mi je mnogo pomogao, jer su me, po njegovoj preporuci, neki profesori ispitivali onda kada sam ja spremna!

Gimnaziju sam pohađala uvek pre podne, nekad bih trčala kući na ručak, a nekad bih odmah nastavljala u suprotni deo grada, u Pedagošku školu, a uveče bih se preko centra vraćala kući. To je bila matematička dijagonala kojom sam hodala pune tri godine.

Kad sam se upisala na Akademiju, Stanko je prešao u opštinu i postao referent za kulturu. Tada mi je mimo znanja i protiv želje mojih roditelja sredio papirologiju za studentski kredit, za šta su oni saznali tek na kraju studija, kad mi je bio u celosti otpisan.

Četvrti razred je prošao kao tren, bio mi je i težak i dramatičan. Trebalo je održati odličan uspeh, ne više zbog sebe, već zbog profesora koji su to od mene očekivali. Lektira je bivala sve obimnija, filozofija kod profesora Radoslava Petrovića teška i komplikovana, odlazila sam i dalje kod Cuce Sokić, i dalje sam mnogo crtala, ali ne više studije u ateljeu, već akvarele na staroj šabačkoj tvrđavi.

U Domu omladine uspešno je startovala grupa Boje i reči, čiji sam bila osnivač sa svojim drugarima iz drugih škola. Održavali smo izložbe i pesničke recitale, štampali knjige poezije, plakate i kataloge, dolazili su nam u goste vršnjaci iz Loznice, Brčkog, Županje, Zvornika, Šida, Rume, Sremske Mitrovice, naši su takođe putovali kod njih, a ja nažalost nisam imala vremena za to.

Za sve to vreme moji drugovi i drugarice nisu hteli ni da privire, bar reda radi, da vide šta ja to radim u Domu omladine, ili u Narodnom muzeju, šta se to uopšte dešava u njihovom gradu?

Oni su bubali predmete, jurili ocene za odličan uspeh da bi se bez prijemnog upisali na svoje fakultete i već u gimnaziji se spremali za virtuelne direktorske fotelje koje su glasno sanjali. Meni ni danas nije jasno kako sam sve postizala, i još da im prepričam lektiru, da im objasnim neku lekciju iz filozofije, da im pokažem nemački, da im nacrtam rad iz likovnog...? Ne znam šta su oni radili sa svojim vremenom, bar da su se bavili nekim sportom?

U četvrtom razredu srela sam u Šapcu na otvaranju jedne naše izložbe u Narodnom muzeju slikare Zdravka Milinkovića, Miomira Radovića i Ganeta Milosavljevića koji su bili vojnici u šabačkoj kasarni "Mika Mitrović." Zdravko mi je vršio korekture, naučio me nekim slikarskim veštinama i, naravno, oslobodio me tenzije pred nastupajući prijemni ispit na Likovnoj akademiji.

Četvrti razred je bio izuzetno težak, zbog vrlo strogog i zahtevnog profesora filozofije, Radoslava Petrovića. Meni je filozofija bila zanimljiva i šteta je što za nju nisam imala više vremena, ali smo zato profesor Petrović i ja u hodu pričali, raspravljali, a vrlo često smo dugo, dugo ostajali u diskusiji ispred kapije njegovog dvorišta. Da profesor nije morao da popije neki lek u određeno vreme, ko zna, do uveče bismo diskutovali. Bio je to stariji, visok, elegantan gospodin zapadnjačkih manira i nervirale su ga sitne šićardžije kojima je ocena iz filozofije bila samo brojka, potrebna da završe razred.

Bilo je momenata kad je dnevnik bio pun jedinica iz filozofije, a moja petica je uvek bila "čista kao sunce."

Godinu dana kasnije, kad sam već bila na studijama, čula sam da su se roditelji pobunili i zbog strogosti profesora Petrovića, pozvali prosvetnu inspekciju da proveri o čemu se radi. Meni je sve to bilo neshvatljivo, znajući koliko su đaci bili prepredeni i kako su se služili i dovijali svim prečicama, samo da dođu do što bolje ocene, a sa što manje rada.

Profesor Radoslav Petrović je strasno želeo da filozofija mladom čoveku bude i postane oslonac u životu, osnova za formiranje sopstvene ličnosti. U meni je video svog naslednika.

Jednog dana, pred kraj školske godine, sačekao me je na izlazu iz školskog dvorišta.

"Slobodanko, šta ja to čujem? Priča se po školi da ćeš na Likovnu akademiju? Pa zar želiš da upropastiš svoj život? Znaš li ti ko su slikari? Klošari! Nismo mi bogata zemlja da to može da prođe. Lažu nas političari, Jugoslavija je do guše zadužena i siromašna zemlja da bi ti mogla ovde da živiš od slikanja. Nije to za tebe. Šteta je da tako lepa i pametna devojka završi u nekom sirotinjskom domu!...

Ja sam se samo osmehnula, klimnuvši glavom, bilo mi je vrlo neprijatno, ali u isto vreme i surovo da lažem svog starog i ozbiljnog profesora. U brzini sam smislila spasonosno rešenje: "Uzeću, profesore, filozofiju za maturski rad."

Te godine uvedeno je polaganje maturskog ispita. Ja sam se opredelila za umetnost i filozofiju sa sociologijom i književnošću. Ništa teže i obimnije. Bilo nas je samo troje iz cele generacije koji su se osmelili za tako nešto.

Maturski ispit položila sam glatko, sa svim peticama i te 1971. godine zvanično sam bila najbolji maturant Šabačke gimnazije.

Čestitajući mi na tako sjajnim odgovorima i svim odličnim ocenama, moj razredni je rekao:

"Sad možeš bez prijemnog da se upišeš na koji hoćeš fakultet, ali sad šta ti ja mogu! Takva ti je sudbina, ti baš želiš tamo gde se polaže prijemni, i ja ti od sveg srca želim da i tamo budeš ovako uspešna!"

Tako je i bilo. Prijemni na Likovnoj akademiji uspešno sam položila iz prvog puta i bila sam četvrta na spisku, a uspeh iz gimnazijskih predmeta bio mi je sjajna osnova za desetke iz teoretskih predmeta na Likovnoj akademiji.

Eh, da mogu da se vratim u samo jedan, bilo koji, razred ondašnje Šabačke gimnazije...

Pisano od Vavedenja do Svetog Nikole 2014.

SLIKAR I AKADEMIK MIĆA POPOVIĆ

mica popovicLep, sunčani april 1972. ili 1973. godine. Bila sam na drugoj godini Likovne akademije (još uvek se tako zvala, tek kasnije postaće Fakultet likovnih umetnosti), kad su na Dan studenata, na maloj i prigodnoj svečanosti, studentima dodeljivali novčane nagrade za najbolji crtež, sliku, skulpturu, mozaik, kao i za uspeh u prethodnoj godini.

Svečanost se održavala u onoj velikoj klasi čiji su prozori okrenuti ka glavnom ulazu prema Kalemegdanu, Pariskoj i Knez Mihailovoj ulici. Imali smo i goste – umetnike koji su stanovali pored Akademije, iznad Salona Muzeja u Pariskoj ulici, poput slikara Peđe Milosavljevića, dirigenta Narodnog pozorišta Živojina Zdravkovića, profesora Laze Trifunovića i Pavla Vasića, nekoliko mlađih likovnih kritičara, a bio je prisutan i slikar Mića Popović.

Kako sam ja dobila nagradu za najbolji uspeh, jer sam u prethodnoj godini imala sve desetke, pročitana je moja mala biografija.

Kad je čuo odakle sam, Mića Popović, koji je došao da se sretne sa Peđom Milosavljevićem, odmah je prišao, zagrlio me i čestitao mi, a stari boem Peđa predložio je da sve troje, zajedno sa njegovim komšijom Živojinom Zdravkovićem, sednemo u baštu obližnje “Grčke kraljice”.

Zauvek ću pamtiti taj prolećni dan, kada sam sa Mićom, Peđom i Živojinom Zdravkovićem provela dva divna sata na blagom suncu ispred “Grčke kraljice”. Bila je to prilika da se oni međusobno ispričaju, na moje slušalačko zadovoljstvo, a Mića je na osoben način iskazivao oduševljenje našim zajedničkim zavičajem.

To malo selo u kojem sam rođena, Duvanište, izazivalo je u njemu neku vrstu blagosti i nežnosti, jer je kroz njega uvek morao da prođe kad bi putovao za Loznicu. Tom prilikom, a i kasnije, Mića je bio pun priča vezanih za Šabac, Loznicu, Mačvu, Drinu, Podrinje, razna sela, običaje i događaje iz našeg kraja. Pričao je tihim glasom kao i Peđa i bio je živa i zanimljiva enciklopedija, a sve podatke iznosio je sa mnogo ljubavi za zavičaj, iako je iz njega otišao sa četiri godine.

Mene je odmah prozvao svojom zemljakinjom i tako bi me skoro uvek i na svakom mestu oslovljavao, retko kad mojim imenom.

Mića Popović je rođen 1923. godine u Loznici i još kao mali sa roditeljima je prešao u Beograd. Međutim, koreni i prve spoznaje o životu ostavljaju najdublje senzacije u našoj duši. Mića je voleo svoj kraj i celog života je proučavao, istraživao i zanimao se za njegovu istoriju, kulturu, običaje i tradiciju.

Zaista sam istinski svedok činjenice da je Mića fluid mladosti i zavičaja ponosno nosio sve vreme, i kao breme i kao lepotu, duboko u svojoj duši i neobično mi je drago što je Loznica znala to da prepozna i oduži mu se.

I danas, kad prođem pored oronule i urušene „Grčke kraljice“ i njenih sramotno, pakpapirom oblepljenih prozora, uvek malo zastanem na onom mestu, na kome sam kao mlada studentkinja sedela sa trojicom velikana. Naravno, u „Grčku kraljicu“ ulazila sam kasnije bezbroj puta, za vreme studija na najbolji sladoled i grčke kolače, a posle studija na riblje specijalitete.

Do završetka akademije Peđa Milosavljević je dva puta svratio da vidi šta radim i jednom za vreme mojih postdiplomskih studija. Posebno je bio oduševljen mojim belim slikama koje sam počela da radim na petoj godini studija.

Poznanstvo sa Peđom kasnije se pokazalo blagodatnim.

Kad sam srela svog drugog supruga, anesteziologa, doktora Stevana Šefera, a bilo je to još na staroj VMA, šef mu je bio neprikosnoveni Isidor Papo, general i glavni hirurg Armije. Kad je Papo čuo da Stevan planira da se razvede, odmah ga je zvao na raport i pitao: „Šeferu, kakve to čudne gluposti pravite, razvodite se zbog jedne slikarke?...“ Potom je zapisao moje ime i rekao da će istog dana pitati svog velikog prijatelja, slikara Peđu Milosavljevića, da li je čuo za mene.

Sledećeg jutra general Papo je Stevu ponovo pozvao i sa osmehom rekao: „Nisam očekivao, moj prijatelj Peđa se vrlo pohvalno izrazio o vašoj slikarki, sviđaju mu se njene slike i predviđa joj lepu budućnost...“

Tako je, takoreći posredstvom Peđe, Steva dobio blagoslov za razvod, a mene je od tada general Papo visoko cenio. Pratio je moj rad i kasnije izrazio želju da lično otvori jednu moju izložbu.

Miću je zanimalo u kom pravcu će teći moj umetnički rad i to je zanimanje pokazivao svaki put kad bismo se sreli u Knez Mihailovoj ulici, dok sam sa blokom u rukama hitala na časove večernjeg akta i teoretskih predmeta.

Mića Popović je stanovao na Studentskom trgu, atelje je još uvek imao na Starom sajmištu, ali ubrzo je postao najpre dopisni, pa redovni član Akademije nauka i tada dobija veliki atelje u samoj zgradi SANU.

Tako su nam se putevi stalno ukrštali i redovno smo se sretali, a kako je Mići bilo preporučeno da zbog vena svakodnevno što više hoda, često smo u hodu pričali.

Mića nikada nije propustio priliku da pogleda neki crtež iz bloka, da mi da neki savet, ispriča neku korisnu pričicu, a kad bi imao vremena sedeli bismo na klupici u Galeriji Akademije nauka. Pokatkad bi me proveo kroz aktuelnu izložbu i iskreno analizirao izložene slike. Imao je potrebu da priča, predaje, prenosi znanje kao kakvo gradivo, a ja sam bila zahvalni slušalac i prosto sam upijala svaku njegovu reč.

Mića je imao bogato iskustvo, a nikad nije predavao studentima, ako se izuzme kratak perid od godinu dana 1982. u Americi na Njujorškom državnom univerzitetu.

Jednom je u Galeriji SANU izlagao Mićin miljenik, slikar kome je Mića mnogo pomogao, pa mu je organizovao i ovu izložbu. Taman sam pomislila kako će veliki slikar pohvaliti izložbu svog štićenika, kad se sretosmo ispred robne kuće „Mitić“ i on me pozva da odemo zajedno do Galerije Akademije nauka. Međutim, na moje iznenađenje, začula sam:

„’Ajde, zemljakinjo, da ti pokažem kako ne treba da radiš!“

Išli smo od kraja galerije prema prednjem delu, od slike do slike, i Mića mi je objašnjavao zašto izložba nije dobra.

„Umetnik je izgubio sebe. Ponela ga je tema, tema se nametnula i postala samoj sebi cilj. Ona je progutala umetnika, otela mu se iz ruku i on nije ništa postigao..."

Ove Mićine reči imam do danas na umu, često ih u sebi čujem i pamtim mesto u Galeriji gde ih je iskazao.

Iz susreta u susret, Mića se zanimao šta slikam, s obzirom da sam slikanje pohađala u Kunovoj radionici kod Muzeja „25. Maj“ na Dedinju i ja sam mu prepričavala šta mi je profesor Srbinović govorio za vreme korekture. Mića bi me saslušao i nijednom nije propustio priliku da me upozori da ne smem ličiti na svog profesora, već moram misliti svojom glavom i osećati svojom dušom.

Međutim, nije Mića mene plašio, već me je onim svojim tihim glasom spontano uvodio u moj svet koji se blago otvarao.

Na završnoj, petoj godini studija, likovni kritičar Sreto Bošnjak odabrao je moje slike za prestižnu izložbu Perspektive IV koja se redovno održavala u Galeriji kod Pozorišta u Dositejevoj ulici. Bila je to, po tradiciji, atraktivna izložba na kojoj su izlagali najperspektivniji umetnici završne godine i postdiplomskih studija, a po izboru više likovnih kritičara.

Mića je tada došao i čestitao mi na svoj način.

„Posla za umetnike nema nigde. Odsada si sama svoj poslodavac. Bilo bi dobro da završiš postdiplomske studije, da uđeš u ULUS da ti ide staž, ja ću te uvesti u LADU (Društvo srpskih umetnika u okviru ULUS-a), a daćeš mi adresu i telefon kako bih ti poslao ponekog kupca. Moraš da živiš od nečega! Sve dok neko ne izvadi pare iz svog džepa za tvoju sliku, ništa ti ne vrede ni te desetke, ni diploma... Mora publika da te prihvati!“

Da to nisu bile prazne reči, ubrzo sam se uverila. Mića mi je zaista poslao prve dobre kupce („da bi mi krenulo“) ili bolje reći preporučio me nekim kolekcionarima i kulturnim atašeima stranih ambasada. A zvanično, prvi kupac moje slike posle zavšene akademije bio je profesor, doktor, čuveni kardiohirurg Bora Vujadinović koji je u Prodajnoj galeriji na Kosančićevom vencu kupio moju veliku belu mrtvu prirodu. Zapravo, doktor Vujadinović je voleo „bele slike“ i kasnije, kad smo se upoznali, otkrio mi je da je moju belu sliku sa pete godine studija držao iznad kreveta u kome je spavao, dok je suprotno od nje držao drugu belu sliku koju je naslikao unuk Lava Tolstoja.

Da postanem članica Društva srpskih umetnika LADA, predložili su me zajedno Mića Popović i vajarka Tatjana Tanja Zarin. Tada, a i kasnije, izvršni, glavni i doživotni predsednik LADE bila je gospođa Leposava – Bela St. Pavlović.

E, pored nje nisam mogla tako lako da prođem. Prema statutu LADE, prijem u članstvo morao je biti jednoglasan, što znači da su svi morali da me prime, ali kad me je Mića predstavio staroj gospođi, ona me je samo hladno pogledala i odmah odredila svoje uslove. To je značilo da najpre treba da naučim sve o LADI, da pregledam celokupnu arhivu, sve izložbe, tekstove, da iščitam obimnu dokumentaciju, da upoznam sve članove i njihovo delo od 1904. do te, 1978, godine i još da redovno dolazim kod nje u Gospodar Jevremovu ulicu, na dodatna predavanja.

Kuća gospođe Bele je bila prava biblioteka. U njoj niko osim nje nije mogao da se snađe. Knjige, časopisi, dokumentacija, novine, katalozi, arhiva od svega i svačega, sve je to bilo nagurano u ormare, ili je bilo naređano i složeno pored ormara, na policama i stolicama, klupicama, divanima, podu, stepenicama... Svaki put, kad bi pošla da mi skuva kafu, ili bi se zapetljala u neku priču, objašnjavala mi neki dokument, ili bi zazvonio telefon, pa bi ona po sat vremena razgovarala, a ja se nervirala i dosađivala.

Jednom prilikom, srete me Mića oko pola dva ispred svoje zgrade. On se odnekud vraćao kući na ručak a ja sam, pravo iz trolejbusa, prolazila pored njegove zgrade hitajući kod Bele u Gospodar Jevremovu ulicu. Rekoh mu na brzinu da žurim kod Bele da joj vratim neke časopise i stare kataloge LADE.

Iste večeri, vraćala sam se od Bele oko sedam uveče i pedesetak metara dalje, ispred zgrade Kolarca srete me, opet, začuđeni Mića. Kad je čuo da sam sve to vreme, celo popodne, provela kod nje, a još sam onako žurila da ne zakasnim, Mića, onaj tihi čovek ali veliki emotivac, bukvalno se – razbesneo!

Ako ste ikada čuli nešto o Mići Popoviću, morali ste čuti da je bio izuzetno častan i savestan čovek, pošten i vrlo emotivan. Kad bi osetio bilo kakvu nepravdu, glupost ili ponižavanje, reagovao bi odmah i bez odlaganja. I uvek je bio na strani slabijih, braneći ih od daljeg povređivanja.

Gospođa Bela Pavlović je bila lepa starija dama, svojevremeno dvorska dama na dvoru kralja Aleksandra, gde je podučavala mlade prinčeve francuskom jeziku. U novoj Jugoslaviji radila je na Filološkom fakultetu kao lektor za francuski jezik i književnost, a slikarstvo je učila privatno. Potiče iz stare beogradske trgovačke porodice. Nije se udavala i, kad je penzionisana, LADA joj je bila glavni angažman.

Ja sam, pak, bila na samom početku svoje profesionalne karijere kad je likovni život u Beogradu bio izuzetno bogat, kad su se smenjivale sjajne izložbe u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti, Kulturnom centru, Domu Armije i svim ostalim galerijama – sve je vrilo od kvaliteta i raznovrsnosti. Umetnici su vredno radili i željno čekali da se što pre i što bolje predstave. I sama sam bila u istom stvaralačkom zanosu na koji me je pored Miće podsticao i moj profesor Mladen Srbinović. Bila sam na drugoj godini postdiplomskih studija, pratilo me je i nekoliko likovnih kritičara, a imala sam već i dobre kupce koji su čekali da im uradim sliku. Naravno, bila sam mlada, imala sam i svoj porodični i privatni život, bukvalno mi je „gorelo pod nogama“. Mića je sve to znao i zato me je izgrdio.

Bilo je opet rano proleće, a godina 1978. U susednom Studentskom parku pupelo je drveće, osećao se miris svežih mladica, Mića je rukom pokazao na razbuktavanje prirode i podsetio me šta sam izgubila sedeći u zatvorenom prostoru, „među tamo nekim knjižurinama“ kod stare gospođe.

Posavetovao me je i preporučio da ne idem više kod Bele, već da dođem na prvi sledeći sastanak LADE. Tada joj je ozbiljno prigovorio što „uzurpira vreme mladima“, a ostalima se sugestivno obratio, preporučujući da me jednoglasno prime za svoga člana.

Bela je, naravno, pokušala da se odbrani, ali su Mićine reči bile ubedljivije. Tako ja uđoh u LADU. Nikad nisam saznala da li je gospođa Bela glasala za mene.

Mića je bio „siva eminencija LADE“, a te 1978. godine, postao je i dopisni član SANU.

Društvo LADA je bilo društvo velikih umetnika i prijatnih ljudi. Pored Miće Popovića, tu su bili i vajari Nikola Koka Janković, danas akademik, pa Aleksandar i Tanja Zarin, zatim slikari: Milić od Mačve, Mićina supruga Vera Božičković Popović, Radomir Reljić, Miodrag Vujačić - Mirski, Desa Kerečki i drugi. Jedna od važnih karakteristika LADE bilo je i međusobno druženje, što je gospođa Bela često podvlačila. Mića bi je stalno požurivao, jer niko kao on nije imao toliko profesionalnih obaveza. Može se sa sigurnošću reći da su tadašnje Mićine izložbe zauzimale centralno mesto beogradske i srpske likovne scene.

Posle zabranjene izložbe u Kulturnom centru Beograda, četiri godine ranije, državna bezbednost je pomno pratila Mićino kretanje, a on je baš tada bio u svojim najboljim i najzrelijim stvaralačkim godinama. Imao je žestoku potrebu da kritikuje vlast, jednoumlje, autoritarnost vlasti, socijalne probleme, a naročito nagle migracije mladih ljudi, kako iz sela, tako i stručnjaka iz grada.

Sve što nam se dešavalo devedesetih,Mića je predvideo sedamdesetih godina kritikujući vlast u svojim tekstovima i filmovima, a u slikarstvu je stvorio Gvozdena, metaforu svih naših kasnijih i sadašnjih ekonomskih muka, socijalnih problema, bede i siromaštva.

Mića je uočavao pratnju na svakom koraku, pa je umeo da se našali na svoj račun „kako je on važna ličnost, jer samo važne ličnosti imaju stalnu pratnju.“

LADA je bila Društvo u okviru ULUS-a. Sastanke smo održavali leti u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, zimi u Etnografskom muzeju, ali gospođa Bela je često insistirala, i uspevala je u tome, da sastanke održavamo u njenoj kući. Naravno, kao i u mome slučaju, sastanci bi, posle čaja ili kafe, trajali satima i Mića je opet jedini negodovao: „Gospođo Bela, među nama ima najviše slobodnih umetnika, mi živimo od umetnosti i nemamo pravo da arčimo ovoliko vreme na sastanke. Ubuduće ćemo sastanke održavati u Etnografskom muzeju i ja ću se za to lično pobrinuti.“ Mića je uvek bio kratak, jasan i ubedljiv. Nije mu se moglo ništa prigovoriti. Mogla bih da kažem da smo Belu poštovali, a Miću slušali.

Od samog prijema u LADU između Bele i mene postojala je neka čudna tenzija. Ona me nije trpela. Na jednom sastanku u Etnografskom muzeju, još nismo bili svi zauzeli svoja mesta za onim ogromnim stolom prekrivenim zelenom čojom, a Bela je već krenula sa nekom otrovnom aluzijom, koja je, bez sumnje, bila meni namenjena. Sedela je malo iskosa, preko puta mene, i ja sam odmah ustala i žestoko joj se suprotstavila. Mića, koji je sedeo pored mene, naglo me je prekinuo, takođe ustao i još žešćim tonom, direktno se obratio gospođi Beli: „Kad ćete je već jednom ostaviti na miru?“

Čak ju je i Milić od Mačve, koji nikada nije bio ni na čijoj strani, sedeći pored Bele, upitao: „Šta vam to, Bela, treba? Vidite da će je Mića uvek odbraniti!“

Mićin dobri anđeo bila je supruga Vera koja je uvek bila uz njega. Ona je jedina mogla da ga smiri i jedina umela da preseče i zaustavi njegov eksplozivni karakter i smanji emotivni naboj, jer je s razlogom brinula za njegovo krhko zdravlje.

„A sad, Mićo, dosta! Bio si dobar Slobodankin advokat – sedi tu!“

Mića je slušao Veru, jer je to bila blaga žena i dobra duša koja ga je pratila i veoma mu je značila.

Posle tog sastanka, pola članova mi je čestitalo na hrabrosti. Mirski me je pozvao na kolače, ali sam i ja uvek nekuda žurila...

O Verinoj dobroti Mića mi je pričao više puta. Ona je istinski brinula o njegovom životu i delila njegovu patnju, a kad su u prvim godinama braka gladovali, Vera ih je spasavala od bede prodajući jedan po jedan deo vrednog nakita koji je kao kćerka trgovca ponela iz svoje porodične kuće.

Sa gospođom Belom izmirila sam se kasnije, na insistiranje slikara Trajka Stojanovića – Kosovca i moga supruga Stevana Šefera, sa kojim je Bela uspostavila dobar kontakt. On ju je vodio i zakazivao posete kod vajara Matije Vukovića, a kasnije kod kompozitorke Ljubice Marić i drugih njenih prijatelja koji su se lečili i ležali na VMA.

mica popovicSedamdesete i osamdesete su bile Mićine najbolje i najsrećnije godine, kada je prodao mnogo slika, i u zemlji i van Jugoslavije, u zapadnoj Evropi („čak brže nego što sam mogao i da ih naslikam!“ – govorio je.).

Po povratku iz Njujorka, Mića se nije stideo da prizna da mu je „ponestalo daha“ za velike kompozicije: „... pa sam bez griže savesti i sa zadovoljstvom, a na veliku radost mojih sugrađana kolekcionara, počeo da slikam komercijalne mrtve prirode malog formata.“

Ne mogavši da naslika onoliko koliko se tražilo, Mića je zapao u jednu zamku koje se retko ko danas seća, ali ja sam bila svedok događaja i pratila sam, zapravo, zanimalo me je, šta će se desiti. Naime, pored Mićinih, u modi su bile i Milićeve i Oljine slike. Jagma za njihovim slikama je bila neverovatna: pojedinci, a naročito nekoliko stotina galerija iz cele bivše Jugoslavije tražili su njihove slike i plaćali unapred. Danas je teško i zamisliti takvu situaciju, sam ovaj podatak spada u domen fantastike, ali je krajnje istinit.

U takvoj situaciji, jedan štampar je došao na ideju da štampa njihove tzv. serigrafije koje su uz malu doradu dobijale privid originala, u čemu je Olja bila najveštija, mada ni ona nije stizala da od velikog broja tih plakata napravi „originale“. BIGZ – Beogradski izdavački grafički zavod – štampao je njenu „Kosovku devojku“ u najmanje 15000 primeraka. Kako su sve troje bili u modi, hiljadu maraka je bila uobičajena cena njihovih opremljenih serigrafija.

Sve je to trajalo dve, tri godine, dok se u dnevnom listu Politika i ostalim medijima nisu javno pobunili vrsni grafičari, braneći svoju struku. Oni su javnosti objasnili da su te serigrafije, sa doradom ili bez nje, obični plakati, i naravno, Mića je opet bio prvi na udaru. On se odmah javno pokajao, slušala sam lično tu emisiju preko Radio Beograda i glasno i jasno obećao da će svakome ko mu vrati kupljenu „grafiku“, a u stvari običan plakat, pokloniti neku svoju malu sliku, bez ikakve nadoknade...

Pre nekog sastanka pitala sam Miću da li će zaista to učiniti i kako misli da izvede. Rekao mi je: „Šta ću, moram, uradiću male slike, 30 x 30 cm, već sam ih započeo, možda se neće svi javiti?...“

Igrom slučaja, nekoliko godina kasnije, dva bračna para koji su za venčanje dobili Mićine serigrafije, pohvalili su mi se da im je Mića u zamenu dao male slike – golupčiće.

Bilo je to u peridu između 1982. i 1985. godine i jedino je Mića to učinio.

Nekako u isto vreme, Vera, Mićina supruga, imala je izložbu u izlogu Ljubljanske banke, preko puta Radio Beograda. Ja sam uvek od njih dobijala rukom pisane pozivnice. Ovog puta sam poverovala da je u pitanju neka šala. Pozvala sam ih telefonom, javio se Mića i odmah mi otklonio sumnju:

„Nije šala! Šta fali tom izlogu? Slike treba da stoje na svim onim mestima gde će ih videti što veći broj ljudi, a znaš i sama koliko ih tu dnevno prođe?“ Tada mi je kazao onu svoju čuvenu rečenicu: „Izlaži i u šupi – ali nivo zadrži!“

Na jednoj izložbi LADE Mića je okrenuo moje slike sa druge strane: „Sviđa mi se što radiš na kvalitetnom platnu. Ima slikara koji ne vode računa o tome. Ti, vidim, vodiš računa i to spada u profesionalizam. Važno je da ti slika što duže traje – nisu renesansni slikari džabe slikali uljem na lanenom platnu...“ Potom me je naučio da na poleđini slike obavezno napišem „ličnu kartu slike“, a to je njen naziv, veličina, tehnika, vreme nastanka, sve osim cene koja se nikad ne stavlja na sliku. Poput moga profesora Srbinovića, Mića je voleo lajsne, a ne ukrasne ramove.

Naravno, kad god bi se nečega setio, Mića bi mi to i kazao. Uvek je imao potrebu da još nešto doda, da mi što više znanja i iskustva prenese.

Kad sam nedavno bila u jednom žiriju za prijem novih članova slikarske sekcije, samo što nisam zaplakala! Takav neprofesionalizam nisam mogla ni u snu da zamislim. Kandidati su svašta predali i doneli: urolane slike bez blind-ramova, pa slike u ukrašenim ramovima sa buvljaka koji se raspadaju, slike različitih tehnika, nepotpisane i sa prednje i sa zadnje strane, stilski neujednačene, prašnjave, pocepane...

Šta da kažem?

Izgleda da nema više takvih veličina poput Kečića, Ćelića, Srbinovića ili Miće Popovića koji će vam nesebično otkrivati slikarske i profesionalne tajne?

Mića nije dao da mu persiram, mislim da mu niko nije persirao, to smo činili samo staroj dami, gospođi Beli Pavlović.

Od 1985. godine živim na Banjici a atelje mi je bio na Novom Beogradu pa sam skoro svakodnevno prolazila ulicom Vuka Karadžića, od Zelenog venca do početne stanice moga trolejbusa na Studentskom trgu. Jednom prilikom videh u Galeriji Akademije nauka Miću kako razgovara sa nekim čovekom. Pozdravih ga kroz izlog, a on mi dade znak da uđem i da ga sačekam. Kad je otpratio svog sagovornika šnirajući neku malu, sivu tašnicu koju je do tada držao ispod ruke, reče mi:

„Evo, zemljakinjo, zašto sam te zvao“, i iz nje izvadi dve sveske na kvadratiće, sa tvrdim koricama. „Vidiš, ovo su male skice za slike i pored njih tekstovi kojima ja objašnjavam šta sam hteo kojom slikom.“

Razlista jednu pa drugu svesku, i ukazaše se mali crteži golupčića, mrtvih priroda, njegovog čuvenog Gvozdena, ženskih aktova i portreta, zapravo skice njegovih slika nacrtane nalivperom sa tekstovima iznad i pored njih. „To treba i ti da radiš paralelno sa slikom. Ne treba da pišeš ni roman ni esej, već kratak tekstić uz svaku sliku.“

Znao je da ja pišem razne tekstove o svemu i svačemu, ali je hteo da me u pravom momentu usmeri na bitno i kako ne treba da idem u širinu. Često mi je govorio da neću imati za sve dovoljno vremena i kako treba na vreme o tome da mislim, što se pokazalo vrlo istinitim.

Mićin savet sam usvojila desetak godina kasnije i od tada do danas, svaku, i namanju sliku, crtež, akvarel, čak i drveno oslikano jaje, zabeležim skicom uz mali tekst. To mi ne predstavlja nikakvu teškoću, već prijatnu odgovornost. Često mi iskrsnu pred očima Mićine sveske, samo što sam ja odustala od nalivpera, pišem običnom olovkom, a crtam drvenim olovkama u bojama. Sakupilo se već preko trideset svezaka koje, onako prepune raznobojnih crteža sa mojim specifičnim rukopisom, izgledaju kao štampane knjige.

Veliku retrospektivu svojih belih slika izlagala sam u Galeriji Doma vojske 1988. godine. Jedno poslepodne Mića je došao u galeriju i proveli smo nekoliko sati u razgovoru.

U galeriji je bilo izloženo oko 65 „belih slika“. Svaku smo analizirali, svaka slika Mići je bila povod za novu priču. Njemu su se dopadale moje bele slike i dao mi je savet da što veći broj sa ove izložbe sačuvam za sebe.

Tada sam mu nagovestila da imam želju da radim nešto drugo i nešto novo, da me vuku i nove teme, i novi pristupi slici, i žešći kolorit i nove ideje, jednom rečju, priznala sam mu da sam u haosu i da ne znam šta bih pre.

Mića mi je rekao: „Znao sam! Ljudi tvog dara i takvog temperamenta ne mogu da stoje u mestu. Pre ili kasnije, moraju dalje – i to je dobro. Ali se daroviti ljudi često i uguše u sopstvenom haosu. Ne znaju da usmere svoje ideje, rade svašta i tako nestanu sa likovne scene. Zato ću ja tebe, zemljakinjo, naučiti da radiš po ciklusima.“

Objašnjavao mi je Mića dugo zašto su ciklusi dobri i da će tako ceo haos biti organizovano usmeren, da će tada, jedno po jedno, doći do izražaja, i mašta i iskustvo, „sve što nosiš u duši i sazrevanjem u životu.“

Tom prilikom, dao mi je Mića bezbroj korisnih saveta i sugerisao mi da se što duže zadržim u domenu figuracije i: „ako nekad budeš želela iskorak u enformel, neka to bude na kraju, kad ne budeš više imala šta da kažeš kroz figuraciju.“

Jedno vreme je i sam radio apstraktne slike, ali njima nije mogao, kao pomoću Gvozdena, da uputi društvu jasnu poruku da nam se spema katastrofa i da nas čeka mukotrpna sudbina.

Priznao mi je Mića da su i njega mučile razne slične dileme i da mu je svanulo kad se setio ciklusa. Otkrio mi je još mnogo toga iz svog života, dao mi je niz ličnih saveta o životu, porodici, profesiji, karijeri, ljudima uopšte, kao i o pojedinim ličnostima koje smo oboje poznavali.

Skinuo mi je veliko breme muka sa duše, odahnula sam i laknulo mi je. Mnogo brže i znatno lakše sam iskoračila iz belih slika i hrabro krenula dalje, sa novim idejama. Kasnije sam brzo, lako i spontano ulazila iz ciklusa u ciklus, skoro igrajući se, baš kao što je Mića i predvideo.

Ubrzo sam devedesetih godina krenula u svoje „Medene vajate – Pčele“.

Mića je bio zadovoljan, samo mi je rekao: „Znao sam, sad ćeš ići sve dalje i dalje i nemoj stajati. Jednog dana doći će tvoje vreme...“

Već je bio veoma slab i nisam htela da ga zamaram. Njegovo umorno srce polako je otkazivalo i onaj divni i hrabri čovek tiho se gasio.

Često su mi Mića i Vera ponaosob i zajedno ostavljali poruke i pozdrave i kratke tekstove na papirima iz blokova. U svom starom ateljeu čuvala sam mnogo lepih i zanimljivih pisama, fotografija i uspomena od velikih ljudi i sjajnih ličnosti, ali kad su mi jedne septembarske noći 1998. godine provalili u atelje, nestalo je gotovo sve.

Bile su to ratne godine, kad su u Srbiju i Beograd stizale izbeglice sa svih strana, gubitnici sopstvenih ognjišta, a ja sam bila gubitnik usred Beograda.

mica popovic

Međutim, uspomene na Miću nije mi niko pokrao.

Prebrzo živimo i još brže zaboravljamo, ali treba da znamo da još niko od naših umetnika nije doživeo da mu za života izložbu poseti pola miliona ljudi! A retrospektivnu izložbu Miće Popovića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 1984. videlo je baš toliko ljudi. Mića je tada zadovoljno izjavio: "Cilj mojih ljudskih i umetničkih težnji da postanem deo jednog naroda u jednom vremenu bio je postignut."

O Mićinom delu tek će se pisati. Za nekoliko godina je stogodišnjica njegovog rođenja. Po porukama koje je trajno ostavio u svojim delima slavićemo mi njega kao genija koga nismo za života dovoljno razumeli.

O veličini njegove duše i plemenitosti njegovog karaktera još niko nije govorio. Dugo sam imala potrebu da dopunim ovaj nedostatak i da se na taj način zahvalim i odužim na podršci koju mi je godinama pružao, slikar i genije, moj zemljak Mića Popović.

Pisano od Mladenaca do Uskrsa 2014. godine