Ulja na platnu nastala u razdoblju izmedju 1992. i 2007.godine.
Pred Slobodankinom slikom stajao sam kao da imam ponovo pet godina, kao da ponovo prvi put vidim ptičje
gnezdo i u njemu krunski simbol sveukupne tajne egzistencije - jaje. Hujala mi je nad kosom crna boja zovinog
grozda, čuo sam cvrkut ptica..., čudne crno braon površine platna oko gnezda izgrotlavale su iz mog sećanja celo
seosko dvorište, smešteno negde na rubu divlje prirode.
Posle toliko decenija i posle hiljada prizora opet sam stajao na početku disanja. To je blagodat u koju te umetnik
uvodi posle ganuća. Jer treba svakog jutra iznova otpočeti život, a to je sve teže.
Treba hraniti energijom onu misterioznu silu koja pokreće srce.
Slobodanka Rakić Šefer slika upravo zato da nam pomogne da pokrenemo srce.
Raša Popov, književnik i filozof, 1992.
Ova slikarka, koja javno druguje s pesnicima, spada u red naših veoma zapaženih pesnika slike.
I upravo to pesničko, to nešto intimno tako uzbudljivo pamti sve naše dane, ali drukčije, senzibilno i nežno,
dramatično je obeležilo ovo slikarstvo koje je, u jednoj svojoj fazi, i drevnost, i pomamu, i naša znamenja, i naše
crte i reze, i naša dekorativna, oproštajna, davna slova otkrivalo kao specifičnu likovnost.
Lako prepoznatljiva, s osvojenim svojim znakom, usamljena u svojoj likovnoj avanturi, Slobodanka Rakić Šefer
pokazuje bez prekida interes za sve potonule lađe ovog kontinenta. I upravo te potonule lađe, i odmah uz to - ti
utihnuli, podvodni svetovi Orfeja i Euridike, ostavljaju tajanstvenim sve njene slike, svu njenu duhovnost.
Sasvim daleko od banalnih opisa svetova koji su išcezli, Slobodanka Rakić Šefer insistira na ostatku, na sopstvenom
doživljaju. Baš u toj dimenziji ona je ostvarila jedinstvene, svetle i izbalansirane cikluse o snu, o zaboravu, o suncu.
Milivoje Pavlović, književnik, 1996.
