Obrad B. Jovanović
SLOBODANKA RAKIĆ ŠEFER, Slike
maj 2008.

Pribranost, pogotovo u ovim vremenika kao što su ova naša
u kojima živimo su retkost. Hronološka, duhovna veza sa
svakim poreklom, školom i tradicijom su isto tako retkost.
Intimna umetnička ispovest kao tužbalica jektalica ili uzvišena
himničnost su kao endemi – retki i neponovljivi. Zato ovu
izložbu, Slobodanke Rakić Šefer, smatram posebno intimnom.
Retko smo ovih godina u prilici da u većim sredinama, nego što
je užička, vidimo čistu slikarsku izložbu( bez instalacija, stareži,
enformelataloga i mulja svake vrste) koja kao dobra bašta
ima svakih začina, trava i plodova. Ona je kao pravi beogradski
intelektualac prvo dobro i precizno preživela vreme umetnosti
prošlog veka i kao ovovremenski posmodernista u svom
slikarstvu, primenila ono što joj se učinilo kao najlepše i najbliže
i najcelishodnije. Gospođa Šefer je na najprimereniji i najopštiji
način potvrdila beogradsku školu slikanja (sivo plus boja ili belo
plus boja) i njen kontinuitet još od pariske škole. Njeno slikarstvo
ne čini motiv: ono – šta, već način: ono kako. Tako je ona,
već tim određenjem, ostala u kategoriji estetskog u likovnom.
Ako bi bilo primenjeno obrnuto, bilo bi primenjeno – vizuelno.
Njen čulni duhovni dodir sa Gabrijelom Stupicom, zemljakom
Mićom Popovićem ili Dževadom Džafom, su samo dobar primer
razboritosti i tekovina znanja i informisanosti i snalaženja u vremenu.
Njen tematski i harmonijski sklad boja su na momente
raspevani kao kod profeesora Srbinovića ili su u gustini materije
boje i impasta i turobnosti natopljene strašču i sokovima zrele
dobi, bliski profesoru Radenku Miševiću. Ona fina strastvenost
u plasiranju detalja ili fovistički crtež spontan na slici na ponekim
mestima kao kod dece, ima dosluha sa profesorom Petrom
Lubardom. Tako ovo sočno slikarstvo ima tri moćna uporišta
u poreklu, zavičaju, dvorištu i kućama u bogatoj Mačvi. Druga
tačka uporišta je u školovanju na dobroj beogradskoj akademiji,
dok je treća u njenoj melanholičnoj i radoznaloj duši. Ali, mislim
da je od te tri duhovne uporišne tačke najpresudnija ona koja se
nalazi u duši posmatrača, gde živi i traje kao znak, kao čežnja
ili kao uspomena.