PROFESOR IGOR BELOHLAVEK

Kako je to lepo i uzvišeno kad se čovek nađe u drugoj sredini, daleko od mesta rođenja i u njoj se u potpunosti ostvari, ostavljajući najbolji deo sebe.

Takav je slučaj sa profesorom Igorom Belohlavekom koji je svojim životom i pojavom osvežio tmurno socijalističko vreme u Šapcu.

Šabac je pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka bio delimično turska kasaba, a delimično tipična socijalistička provincija. Mnoge lepe kafane, u pesmama opevane, porušene su u ratovima. Ulice je krasila poneka stara secesionistička građanska kuća, oduzeta vlasniku posle Drugog svetskog rata. U takve kuće bili su smešteni državne institucije i hoteli. Čuvena hemijska industrija "Zorka" prilično je prljala grad i Šabac je spadao u najzagađenije gradove u Srbiji, pa i u celoj Jugoslaviji.

Ali i takav, Šabac je imao specifičan šarm.

Čuvena šabačka gimnazija "Vera Blagojević", stare zgrade, dva hotela: "Zeleni venac" i "Jugoslavija" u starim zdanjima, bujni parkovi, mnogo zelenila, Narodni muzej, nadaleko poznat šabački vašar, popularni hipodrom, pa čivijada, izletište Letnjikovac, stara tvrđava, pristanište na Savi, bezbroj osnovnih i srednjih škola, dečja graja, lepota mladosti, čuveni šabački korzo, pa srce grada – Dom omladine, dve kasarne u dva dela grada, mnoštvo mladih entuzijasta koji su na svoj način uzdizali rodni grad... – sve je to bilo šarmantno i neodoljivo, pa nije čudo da je rođeni Zemunac koji se obreo u ovakvom Šapcu, u njemu i ostao.

Profesor Igor Belohlavek je u Šabac došao 1953. godine (kad sam se ja rodila) i u njemu ostao do svog kraja, 1993. godine, posvetivši mu ceo svoj radni i životni vek.

Rođen je u Zemunu, 23 januara 1928. godine. Njegov otac Zlatko, Čeh po nacionalnosti, doveo je iz Beča u Zemun svoju buduću suprugu, lepu Ruskinju Olgu, grofovskog porekla. Igor je bio jedino dete svojih roditelja.

Filozofski fakultet i Višu pedagošku školu završio je u Beogradu, a u Šapcu je punih četrdeset godina bio ne samo zvanični profesor likovnog već i istinski pedagog generacijama učitelja i vaspitača.

Zato što je svoj posao radio s ljubavlju, što je zavoleo Šabac i Šapčane, što se na svakom koraku nesebično davao – od pozorišta, Glasa Podrinja, Radio Šapca, preko muzeja, biblioteke i svih drugih ustanova – postao je poznat i popularan, pa sam i ja za njega čula još u osnovnoj školi.

Prvi put smo se sreli pred kraj prvog polugodišta u drugom razredu gimnazije. Sećam se tog tmurnog novembarskog dana.

Tek što je Šabačka gimnazija "Vera Blagojević", posle završenog konkursa, dobila novog profesora likovnog, vajara Nikolu Koševića, nas dvoje smo krenuli u pedagošku školu. Ušli smo na glavni ulaz i domar nam je rukom pokazao prozore velikog likovnog ateljea u suprotnom delu zgrade i začas, usred nastave, našli smo se u tom ateljeu.

Đaci su sedeli na klupicama, ispred njih su bile table sa radovima, a profesor Igor je šetao između, objašnjavajući im rukama neki likovni zadatak.

Prekinuli smo ga svojim upadom i on se najpre začudio iznenadnim nepoznatim gostima, a onda nas je uveo u malu kancelariju koja je razdvajala dve učionice.

Moj profesor nas je oboje predstavio i Belohlavek je bio vrlo polaskan što smo baš njega izabrali da mi pomogne u pripremi za Likovnu akademiju. Odmah mi je dao ključeve svoje biblioteke koja je zauzimala polovinu te malene kancelarije, a obećao je da će i đake sa likovne sekcije, koji su radili u drugoj prostoriji, premestiti u učionicu za redovnu nastavu. Mesec dana kasnije, Igor mi je dao i ključeve od likovnog ateljea, kako bih mogla da dolazim i subotom, nedeljom i praznicima. Kako je ubrzo stigao zimski školski raspust, on je zamolio domara škole da mi da i ključeve za drugi ulaz u školu, u deo u kojem se nalazio atelje. Domar je tako odahnuo i bio slobodan, a ja sam mogla da uđem u školu u svako doba. Naravno, nisam izneverila profesorovo poverenje, i niko, osim nas troje, nije ni znao da imam ključeve.

U drugoj učionici bilo je nekoliko đaka koji su radili različite zadatke, i taj prostor je bio krcat raznovrsnim gipsanim odlivcima glava i aktova koji su naručeni iz, tada najbolje, zagrebačke livnice.

Odmah sam prepoznala biste filozofa, Voltera, Didroa, pa muzičara, Baha, Šumana, Mendelsona, pa pisce, Kafku, Viktora Igoa i nekih slikara, rečju – bila je to gusta šuma od poređanih bista i drugih gipsanih odlivaka. Bilo je to i jedino mesto u Šapcu idealno za crtanje studija i pripremu za upis na neku od likovnih akademija, višu pedagošku školu ili arhitekturu.

Moj profesor Košević se oduševio kvalitetnim odlivcima, jer je i beogradska Likovna akademija poručivala odlivke iz iste livnice. Mikelanđelov Mojsije i druge skulpture koje krase park vajarskog odseka Likovne akademije na Senjaku, gde sam završila prvu godinu studija, takođe su odliveni u toj livnici.

Bilo je tu i drugih rekvizita, kao u bilo kojoj klasi Likovne akademije. Sve je to profesor Igor Belohlavek naručivao i dopunjavao, kako bi svojim đacima pružio najviše što može.

Pedagoška škola bila je u suprotnom smeru od gimnazije koja je u centru grada i udaljena od moje kuće koliko i gimnazija, zato sam najčešće posle redovnih časova produžavala tamo, a kući bih se vraćala uveče. Sve je bilo lakše s proleća, kad sam biciklom začas obilazila ceo grad.

Iako sam imala dva profesora likovnog, znala sam svoj zadatak: trebalo je da savladam portret i akt. Išlo mi je to i brzo i lako, jer su me obojica uputili u tajne komponovanja, viziranja i proporcija, a ja sam svemu dodala svoj pečat, individualnost – liniju koju sam forsirala u svakom crtežu. Čini mi se da se upravo to najviše svidelo profesorki Cuci Sokić, jer kad sam joj odnela prve radove, bila je vrlo zadovoljna, čak mi je nekoliko puta ponovila: "Vidite i sami, Vi imate u Šapcu Šumatovačku školu..."

Profesor Košević je svaki čas dolazio u Pedagošku školu, a kad je napustio Šabačku gimnaziju, ostala sam još dve godine pod apsolutnom kontrolom profesora Igora Belohlaveka.

Profesor Belohlavek je radio na beskrajno mnogo razboja i veoma često je putovao, kako po svetu tako i na razne seminare, po celoj Jugoslaviji. Svojom plavom "škodom" znao je da skokne i do Beograda na nekoliko sati, kako bi pogledao neku izložbu ili pozorišnu predstavu.

Bio je to visok, vitak gospodin, sjajnih, radoznalih očiju i blagog osmeha. Ne pamtim da je ikada sedeo, uvek u pokretu, uvek na nogama. Blagog karaktera, svima na usluzi, kao veliko radoznalo dete, svakoga je spontano primao u svoj život.

Sa svojom životnom saputnicom, Sekom, koja je radila u Radničkom univerzitetu u Šapcu, proputovao je ceo svet i posetio preko sedamdeset svetskih gradova. Koliko je samo izložbi video! A voleo je i arhitekturu, dizajn, skulpture, fasade zgrada, i sve što bi na putu video neumorno je snimao foto-aparatom i video-kamerom.

Tako se u Šabac vraćao sa mnoštvom video-kaseta, a izrađivao je i hrpe fotografija koje bi najpre pokazivao svojim đacima, pa kolegama, i svima koje je sretao. I ja sam ga često slušala kada bih se zatekla u Pedagoškoj školi. Meni je donosio kataloge sa izložbi, zajedno bismo ih analizirali.

Jednom je usred časa imitirao nekog pantomimičara koga je video u Kelnu, drugom prilikom se, posle povratka iz Pariza, i sam okušao u brzom radu portreta, a jednom je uzeo makaze i beli papir i na licu mesta iskrojio moj profil.

Šezdesetih godina dvadesetog veka retko je ko imao pasoš, to je bila masovna pojava desetak godina kasnije, zato su zanimljivosti sa putovanja bile svima nama dragoceni dokumenti, a Igor ih je znalački pokazivao, objašnjavao i interpretirao.

Bio je šarmer, zanimljiv čovek, prepun ideja i originalan. Nikad nije imao dovoljno vremena, ono mu je stalno izmicalo, pa je živeo veoma brzo. Kada sam pronašla podatak da je bio januarska vodolija i da je razlika između naših rođendana četiri dana, razumela sam i njegov karakter i brzinu kojom je živeo i večiti nedostatak vremena i preveliki naboj emocija, i dečju radoznalost, i previše ideja, i altruizam, i preosetljivost i vizije koje su bile ispred vremena, pogotovo neostvarive u provinciji.

Svaku pozorišnu scenografiju koju bi video, morao je da komentariše sa Vladom Lalickim, šabačkim pozorišnim scenografom. Posećivao je i knjižare kao i sajmove knjiga, pa je, pored Muzeja i Pozorišta, često navraćao u Šabačku biblioteku, ukazujući zaposlenima na nove naslove koje bi trebalo da nabave. Zanimala ga je i oprema knjige, pa je i sam uspešno uradio nekoliko naslova. Jednom prilikom sam, crtajući u drugoj učionici, slušala njegovo predavanje đacima u susednoj. Ono je bilo vrlo zanimljivo, pa sam odložila svoj rad i spontano se pridružila đacima.

Sva njegova predavanja bila su posebna, neobična i za pamćenje. Profesor Igor ih je u hodu osvežavao i obogaćivao stalno novim iskustvima i novim informacijama. Tako sam, pored njegovih đaka, mnogo toga čula i naučila sedeći kraj otvorenih vrata. Nisam želela da bilo šta propustim, jer je profesor Igor bio nepredvidiv u svojim predavanjima. Na sasvim običnom času znao je da priča o novostima iz sveta mode, dizajna, scenografije, arhitekture, i sve bi to potkrepio nekim novim časopisom, knjigom, monografijom ili fotografijom.

Jednog popodneva u Pedagošku školu došao je da me poseti moj drugar, Boce. Ušao je u moju učionicu, a kad je počeo čas u susednoj prostoriji, bio je zatečen Igorovim pričama, pa je preneo stolicu i u ćošku mirno slušao Igorovo izlaganje.

Profesor Igor je bio vrlo darovit čovek, pa je i sam lako i brzo crtao. Voleo je lake i jednostavne crteže, poput krokija i spontane slike, poput akvarela. Radio je i tapiserije, scenografije za pozorišne predstave, pravio murale, ilustrovao knjige, a naročito je voleo grafiku i u tehnici bakropisa napravio je mapu od dvanaest zodijačkih znakova i drugu mapu koja se odnosi na istoriju grada: Šabac – Jarak, krvavi marš. Autor je trinaest stručnih radova iz oblasti likovne metodike, kao i dva udžbenika likovnog obrazovanja, za peti i šesti razred osnovne škole. U Narodnom muzeju u Šapcu inicirao je Oktobarski likovni salon koji je stariji od beogradskog. Međutim, verujem da je najveća Igorova vrednost što je izuzetno voleo svoj predmet, što ga je predavao sa velikim entuzijazmom i mnogo iskrene ljubavi. Takav profesor je i onda bio retkost, a kamoli danas! Zato je i dobio veliku jugoslovensku nagradu kao najbolji likovni pedagog.

Kakav je bio prema đacima – takav je bio i u životu: iskren, spontan, jednostavan. Lako i brzo je ostvarivao kontakte sa ljudima. Ko god bi prolazio kroz Šabac ili u njega svraćao nekim povodom, potražio bi profesora Igora.

Jedne večeri, ostala sam malo duže u ateljeu. Videvši svetla, profesor Igor je šetajući okolinom navratio sa nekim kolegom iz Kragujevca. Gospodin je bio učitelj, ali je radio i kao novinar Prosvetnog pregleda iz Beograda. Malo popričasmo i on je bio zadivljen što posle svojih redovnih gimnazijskih časova dolazim na pripremu čak u Pedagošku školu. Tada mi reče: "Napisaću ja tekst o ovom našem susretu, jer i ja imam kćerku tvojih godina koja se sprema za Pozorišnu akademiju."

Gospodin Bošković je napisao lep i nadahnut tekstić koji je izašao u Prosvetnom pregledu, a njegova kćerka, koja se spremala za akademiju kao i ja, bila je glumica Tanja Bošković.

Znajući da sam sada samo pod njegovim nadzorom, profesor Igor je spontano preuzeo obavezu da mi na svoj način pomogne.

Upis na Likovnu akademiju u Beogradu je bio i težak i neizvestan. U to vreme u celoj Jugoslaviji postojale su smo tri likovne akademije na dvadeset dva miliona stanovnika, u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Najneizvesnije je bilo upisati beogradsku Likovnu akademiju, jer je ka njoj bila upućena cela Srbija, Bosna, Crna Gora, Makedonija, čak i Slavonija. Svake godine se prijavljivalo između 500 i 700 kandidata, a na sva tri odseka bila bi primljena samo 24 studenta.

Da bi mi upis bio izvesniji, a stres manji Igor je u Šabac pozvao svog prijatelja, profesora Primenjene akademije u Beogradu, Dragoslava Stojanovića Sipa, koji je u to vreme bio dekan ili rektor i imao pravo da upiše jednog kandidata po svojoj volji.

Kad sam ušla sa blokom radova pod pazuhom, a i u učionici je bilo mnogo mojih ugljenom započetih i završenih studija, Sip se, umesto pozdrava meni, obratio Belohlaveku: "Hajde da vidimo, zbog čega si ti mene, stari druže, zvao da obavezno dođem!"

Predala sam im blok i oni su zajedno pregledali moje radove, nakon čega je Sip izjavio da može lako da me upiše na svoju akademiju, ali da na Likovnoj akademiji nema nikakvog uticaja.

A ja sam se, kao drsko i bezobrazno derište, još brže zahvalila:

"Hvala Vam, ali mene to ne zanima, ja neću da budem dizajner, mene zanima samo čisto slikarstvo!"

"Pobogu, dete, pa znaš li kolika je šansa da se upišeš – jedan prema pedeset ili šezdeset?... Pa, čak i da se upišeš, znaš li kolika je konkurencija među slikarima? Ja bih ti pomogao da se kao dizajner zaposliš u nekoj firmi, a ako budeš odličan student, postojala bi šansa da ostaneš na Primenjenoj akademiji."

Igor je sve to sa zadovoljstvom slušao, ponoseći se svojim prijateljem, ali ja nisam sebe videla u dizajnerskom svetu. Jer, ako ne budem slikar – svejedno mi je čime ću se baviti.

Profesor Sip se veoma trudio da me ubedi, ali ja samo što ne zaplakah. Osećala sam se razočarano i frustrirano: bilo mi je u isto vreme žao što se toliko trudi, ali i krivo što ne može da mi pomogne u onome što ja želim.

Bila je to prva od nekoliko šansi koje svi dobijemo u životu, ali sam je ja brzopleto eliminisala. Kad pogledam iza sebe, jasno vidim sve izgubljene a izuzetne prilike, i ne mogu da objasnim zašto su me, kao po pravilu, uvek privlačili i odvlačili teži i neizvesniji putevi?

Zar je moguće da sam uvek bila glavom u oblacima i da me nije zanimala sigurnost, izvesnost koja privlači ostale ljude? Pitam se, kako nisam imala bar trunku straha, birajući trnovit i nepoznat put, onog realnog straha koji imaju svi normalni ljudi?

Sledećih dana, Igor me je sa žaljenjem molio da još malo razmislim i rekao mi: "Obradovaćeš me ako se predomisliš!" Međutim, ja sam ga tužno pogledala i on je samo duboko uzdahnuo.

Prijemni na Likovnoj akademiji je bio zaista težak i neizvestan. Te, 1971. godine, prijavilo se 560 kandidata. Posle pregleda mapa sa radovima, na polaganje prijemnog ispita pozvali su nas 150. Prijemni je trajao nedelju dana i bio je veoma stresan. Na slikarski odsek primljeno je dvanaest kandidata i još toliko na grafički i vajarski odsek. Ali, bila sam primljena iz prvog puta i to kao četvrta na spisku!

Ne sećam se da li sam se i kako zahvalila profesoru Igoru, moji roditelji ga nisu poznavali, ali od tada – ceo moj svet se vrteo oko akademije i sve sam podredila studijama. Konačno je to bio moj svet u koji sam zakoračila vesela i razdragana.

Na četvrtoj i petoj godini imala sam metodiku i pedagogiju likovne umetnosti i trebalo je u praksi dokazati očigledno znanje i umeće. Te predmete predavao nam je profesor Bogomil Karlavaris, prvo ime tadašnje jugoslovenske pedagogije. Profesor Karlavaris je bio i odličan slikar. Zvanično je živeo u Novom Sadu, ali je bio svetski putnik, držao je stručna predavanja po celoj Jugoslaviji, a i u svetu.

Kako bih što pre diplomirala, ja sam se prva sa godine prijavila da održim praksu i dobila odeljenje sedmog razreda u Osnovnoj školi "Pero Popović Aga" na Dorćolu.

Otišla sam kod koleginice koja je predavala likovno u toj školi da se dogovorimo koju temu da uzmem, a ona mi je rekla: "Šta god da uzmete, teško Vama, ja sa tim odeljenjem ne znam šta da radim, jer je likovno poslednji čas i to posle fizičkog i više ih niko ne može smiriti..."

Međutim, nisam htela da odustanem, jer mi je baš to bio pravi izazov. Kroz glavu su mi proletali razni Igorovi časovi u Pedagoškoj školi i ja se setih opreme knjige.

Praktičnoj nastavi prisustvovale su moje kolege sa godine, profesor Bogomil Karlavaris i koleginica, profesorka likovnog. Kad su videli koliko nas je, đaci su postali vrlo bučni, dobacivali su nam razne šale i dosetke.

Koleginica je pokušala da me najavi, ali od galame nije uspela. Tada sam ja nastupila, pljesnula sam šakama i samu sebe predstavila. Počela sam čas tako što sam im rekla da sam čula kako su oni najnemirnije odeljenje, ali sam ja sigurna da se u toj njihovoj energiji krije najveća darovitost i kako je šteta da to ne potvrdimo kroz njihova rešenja za opremu knjige koja im je omiljena. Donela sam desetak poznatih im knjiga, ali su svakoj našli manu. To me je oduševilo, već sam ih uvukla u pravu utakmicu. Uozbiljili su se, počeli da rade, a kad je zvonilo, niko nije čuo zvono, svaki učenik je poželeo da završi svoj rad i da baš njegovo rešenje bude najbolje.

Čas je bio više nego uspešan. Umesto u pola osam, iz učionice smo izašli posle osam uveče. Prva mi je čestitala koleginica – profesorka koja je sve vreme bila pored mene, a profesor Bogomil Karlavaris, čestitajući mi, upitao me odakle mi tako sjajne ideje i moć improvizacije na licu mesta? Kad sam mu pomenula profesora Igora Belohlaveka i objasnila kako ga znam, on je bio oduševljen koincidencijom: Igor je bio njegov dugogodišnji prijatelj!

Naravno, dobila sam čistu desetku i odmah je usledila ponuda da kod njega te jeseni upišem magistraturu i ubrzo i doktoriram likovnu pedagogiju:

"Putovaćete po celom svetu, držaćete predavanja, zamenićete mene..."

Opet – moja brzopletost, dopunjena glupošću:

"Ali ja samo želim da budem slikar!"

Usledila su ubeđivanja, analogna onim Sipovim, a onda mi profesor Bogomil Karlavaris mudro reče:

"Slušajte, Slobodanka, ne morate Vi ni večeras ni sutra da se odlučite, ja ću Vam ovih dana u sekretarijatu, kod gospođe Mare Ćopić, ostaviti zvaničnu, pismenu ponudu, a Vi imate vremena da se do kraja juna odlučite, jer posle toga, do jeseni, neću biti u Srbiji."

Dani su prolazili. Draga Mara Ćopić me je zvala nekoliko puta, a kad sam ušla u sekretarijat i obrazložila joj da ne mogu da to prihvatim nego ću ponovo da konkurišem za prijemni na postdiplomske studije na slikarskom odseku, Mara je samo zavrtela glavom:

"Deco, deco, ne znate šta radite, ovako nešto se ne ispušta!..."

Opet sam izašla iz kancelarije tužna i frustrirana.

U međuvremenu, profesor Igor je bio o svemu obavešten, pa mi je ponudio svoje mesto u Pedagoškoj školi koje će mi, reče, čuvati sve dok ne završim magistraturu.

Znajući koliko sam brzopleta i kako opet ne bih lupila neku glupost, profesor Igor je nastavio:

"Nemoj se izmotavati, šta da radiš u Beogradu, ko još živi od slikarstva? Ovo je tvoj grad, ovde ti žive roditelji, dobićeš brzo i stan i atelje, bićeš prvi magistar slikarstva u Šapcu. Zašto da se mučiš po Beogradu?"

Međutim, ja sam se već udala u Beogradu, počela sam da izlažem na važnim kolektivnim izložbama, primljena sam u ULUS, pa u LADU, čak sam imala i dve samostalne izložbe, prve kupce i kolekcionare, pa kad me je profesor Igor ponovo, kroz dve godine, zvao, zahvalila sam mu na brizi i čuvanju mesta.

Tako su svi Igorovi pokušaji da učini nešto važno i konkretno za mene, pali u vodu. Godine prolaze, novi događaji nadiru zastrašujućom brzinom, preteći da poruše sve pred sobom, ali sam ja sve vreme čvrsto držala svoju želju i svoju ideju, da se bar ovim tekstom zahvalim takvom, po svemu izuzetnom čoveku, profesoru Igoru Belohlaveku.

Pisano od Božića do Igorovog rođendana 2015.