Ulja na platnu nastala u razdoblju izmedju 1992. i 2007.godine.
Predmet njene umetnosti su ideje. One su neodvojive od doživljajne sfere i pored toga što su sagradjene i od životnog iskustva i od imaginacije i od vizija. Umetnica svoje ideje pretvara u slikovite doživljaje, u velika i mala likovna otkrića. U njenim likovnim "fazama" prepoznajemo maštovitu koncetraciju i snažnu usmerenost na odabranu i relevantnu "temu". Sve je to smišljeno da bi se jedna likovna avantura iskazala kao dinamična forma lepote i da bi se u polivalentnim slovima estetskog dosegla misaona i likovna koherentnost. Njeno likovno pismo sadrži sklad nežnosti i vitalnosti, senzibilnosti i elegancije, snage i poetičnosti.
U "Vajatima svetlosti" u kojima je godinama, na beloj osnovi, obznanjivala doživljaje svojih uspomena, Slobodanka Rakić - Šefer pokazala je nadmoćnost svog likovnog umeća i snagu svoje umetničke vokacije. To je temelj njene odluke da se oslanja više na doživljenu nego posmatranu stvarnost. Od "Vajata svetlosti" umetnica je u stalnom tvoračkom usponu. Ona ostvaruje kontinuitet i nove "formacije". Čim je "tema" koja je postala predmet pažnje, gotovo kao opsesivna preokupacija, okončana, otpočinje novo "putovanje".
Posle perioda belih slika sledi faza plavih. Kad je dovršila istraživanje čudesnog i metafizickog sveta pčela, umetnica preuzima novu "temu". U središtu njene pažnje su stolice kao univerzalni i živi i aktuelni spektakl. To su stolice sa stotinu lica, sa "čudesnim biografijama", sa svojom prolaznošcu i fantasticnim istinama. I kad se dovrši dešifrovanje semantičkog polja i likovnih značenja, stice se iskustvo kao kad se pročita moderni ili postmoderni roman, poezija ili esej. Ono čime se bavio francuski nouveau roman, a naročito Alain Roble - Grillet, u cijim su delima opisane licnosti koje gube autonomiju a predmeti je zadobijaju. U tome je suština teorija reifikacije. Postvarena zbilja postaje dramatična zbog toga što su stvari - stolice - zamenile ljude. To je iskustvo koje je i u zamislima i u realizacijama provokativno. Stolice ce "ispričati" mnogo toga što je uspeće i čovekovo propadanje, što je život od taštine i nevolje prolaznosti.
Ratko Božović, sociolog kulture, 2003.
