Mnoge od slike Slobodanke Rakić Šefer, iz raznih perioda stvaralaštva, žive od kolornih provokacija i najraznovrsnijih neočekivanosti, sledeći trag njenog profesora Mladena Srbinovića.
Ponekad se čini da se slikarka detinje naivno pita - dokle (sve) može da ide. Na primer, kad na jednu sliku smesti desetinu nagomilanih stolica, najraznovrsnijih oblika nogu, sedala i naslona. Ili kad ukrsti folklornu šaru narodnog ćilima sa poprecnicama ligenštula i razigranim, živim oblicima saksijskog cveća. Ili, pak, kada slika košnice i vrcavu vrtoglavost letova pčelinjeg vrednog društva...
Zato su mnoge od slika skrivene, više ili manje hermeticne intimne šifre davne uspomena, dragocenog sećanja ili trenutka "pravog" osećaja. I ponekad se opet čini da je što neočekivanija i što egzotičnija, u svom umetničkom riziku, konfrontacije površina i linija, tonova i boja, osnove i prednjeg plana, slika Slobodanke Rakić Šefer uspelija. Odnosno nezaboravnija.
Slobodanka Rakić Šefer čvrsto veruje da i mali, odabrani deo celine može da svedoči o celini sveta. Da se, kao u dobroj intimistickoj poeziji, nečiji život može predstaviti u tri simbolički snažne oznake. Otuda na jednoj njenoj slici vidimo dekorativno zanimljiv stilski ležaj, dugodlaku, angorsku mačku i, u prvom planu, nekoliko plodova trešnji... Slike naše umetnice istovremeno su potvrda njenog temperamenta i poziv na maštanje posmatrača.
Tekst je pročitan na otvaranju "Jefimijinih dana", u Trsteniku, povodom mini retrospektive Slobodanke Rakić Šefer
Vasa Pavković 15.jun 2004.
