Moji zapisi
SLIKAR ŽARKO BJELICA
Mislim da mladi ljudi ne osećaju i ne razmišljaju o tome, pa i ne slute, koliko je naš boravak na ovome svetu kratak. Onome ko na svojoj preslici prede zlatnu nit, život prođe kao tren. Meni se u poslednje vreme čini da je frekvencija vremena ubrzana, da su nam dani kraći i da je u prošlosti sve bilo mirnije i ležernije.
Sa radošću se sećam svojih studentskih dana sedamdesetih godina prošlog veka, onog srećnog vremena kad smo živeli u velikoj Jugoslaviji.
Profesor i slikar Aleksandar Luković primio je u svoju klasu najuspešnije sa prijemnog ispita. Tako smo se prve dve godine studija našli u istoj slikarskoj klasi: Žarko Bjelica, Milutin Kopanja, Jelena Trpković, Vjera Damjanović, Dragana Jovčić, Miša Jelić, Miodrag Stojanović, Miki Radulović, Zorica Pavković, Zorica Milovanović, Ljubica Radović i ja.
Svako od mojih kolega sa klase bio je specifičan i svi su imali više iskustva od mene, jer su polagali prijemni ispit nekoliko puta. Neki od njih bili su na polovini ili pri kraju studija na drugim fakultetima, dok su Žarko Bjelica, Zorica Pavković i Miki Radulović već imali diplome Više pedagoške škole i ponovo su polagali prijemni i krenuli iz početka na Likovnoj akademiji. Te 1971. godine jedino smo Rajko Popivoda na vajarskom i ja na slikarskom odseku položili prijemni ispit iz prvog puta i ujedno bili najmlađi studenti na Likovnoj akademiji. U mojoj klasi razlika u godinama između mene i ostalih kolega bila je od tri do devet godina. Ali svejedno, svi smo imali isti program i iste zadatke, a ciljeve je, valjda, imao svako svoje.
Prvu godinu proveli smo u staroj zgradi vajarskog odseka u Bulevaru Vojvode Putnika, u blizini Topčiderske zvezde, a drugu u Rajićevoj ulici kod Kalemegdana.
Posle samo nekoliko dana svako je pokazao svoj karakter.
Zorica Pavković iz Vršca umela je da šije i izuzetno se lepo oblačila. Na Akademiju je dolazila kao na modnu reviju. Na putu ka Akademiji, usput, svratila bi na Zeleni venac i kupila voće i povrće koje bi crtala sat-dva i, dok je prala ruke ili četke, mi bismo pojeli njenu mrtvu prirodu.
Milutin Kopanja iz Banja Luke bio je, čini mi se, ambiciozan, ali pomalo introvertan i bunio se za svaku sitnicu, za razliku od veselog i korpulentnog Miodraga Stojanovića iz Trstenika, koji bi svaku napetu situaciju u klasi ublažavao pesmom „U tem Somboru“ ili stihovima: „Fijaker stari ulicama luta i sobom nosi zaljubljeni par...“.
Miša Jelić, sin beogradskog časovničara, tražio je mir i tišinu i zato je na Akademiju dolazio kasnije, kad se kolege raziđu i kad bi nas ostalo tek dvoje-troje.
Vjera je bila tiha, radna i povučena, njoj nije nikada ništa smetalo, a takav je bio i Miki Radulović.
Jelena je bila provokativna i znatiželjna. Kad god bi se društvo ućutalo i utonulo u svoje tišine, ona bi smislila kako da nas „razbudi“. Saznavši da ne pijem kafu, insistirala je: „Svi imamo već po dva- tri poroka, a ti nijedan. U umetnost još niko nije ušao bez makar jednog poroka. Moraš odmah da počneš da piješ kafu!“
I tako, mene je Jelena naučila da pijem kafu, u koju sam bezbroj puta nehotice umočila četkicu, jer su šolja kafe i bočica tuša stajale jedna pored druge.
Bilo je među nama i sitnih svađa, najčešće zbog mesta. U potrazi za boljim vidikom i položajem u odnosu na živi model, uvek je neko nekome zaklanjao željeni ugao. Jedina osoba koja se nije bunila bila je Beograđanka Dragana Jovčić. Beskrajno darovita za crtanje, ali i za opersko pevanje, uvek vesela i kao dete bezazlena, i ona bi, kao Miodrag, naše svađe prekidala arijama iz poznatih opera.
Najvredniji i skoro neumoran crtač bio je Žarko Bjelica. U našu klasu stigao je posle završene Više pedagoške škole u Nikšiću i položenog prijemnog ispita na Akademiji. Valjda se u Nikšiću nacrtao velikih formata muških i ženskih aktova, pa mu je bilo svejedno gde će smestiti štafelaj i iz kog ugla posmatrati model. Najviše je voleo da sedne na klupicu, postavi na nju dasku za crtanje, smesti se bilo gde između naših štafelaja i ogromnih blind-ramova i iz svih uglova, beskonačno, crtao je skraćenja nogu i ruku. Postavljao je sam sebi najteže zadatke i bio krajnje samokritičan, nikad zadovoljan. Pre nego što bi uzeo ugljen u ruke i blindirao pak-papir na veliki ram, nacrtao bi bezbroj skica u svim crtačkim tehnikama. Nas dvoje smo vrlo brzo otkrili srodnost karaktera. Žarko je najčešće zvao mene da pogledam rad, pa bismo zajedno vršili korekciju. Ubrzo smo postali bliski drugari i sabesednici. Nijednog od nas nisu zanimale sporedne, prizemne teme, naši dijalozi bili su isključivo o umetnosti. On bi mi satima, sa divljenjem, pričao o Dadu Đuriću, a ja bih, isto tako satima, slušala. Volela sam i poštovala njegovo oduševljenje, a on bi mi donosio knjige, kataloge, fotografije ili fotokopije Dadovih slika.
Žarko je bio tih i nenametljiv čovek. Duhovit, imao je specifičan smisao za humor, te je druženje sa njim bilo lekovito. Jedina slaba tačka bio mu je Dado kao tema. Mogao je o njemu da priča neprekidno. Čudila sam se gde i kako pronalazi tolike Dadove kataloge, ali ih je uvek nosio sa sobom i sa istinskim divljenjem, bezbroj puta bi mi pokazivao čovekolika bića u plavičastoj paučini. Iako su Dadove slike bile originalne, nisam u njima nalazila fascinaciju, više su me zanimali njegovi crteži. Zahvaljujući Žaretu, videla sam ih na desetine, rađenih u svim crtačkim tehnikama, i moram priznati da ih i danas visoko cenim. Žarko je neprekidno kopirao Dada i trudio se da se poistoveti sa njim. Često bi me pitao:
„A, Slobo, šta misliš, mogu li ja kao Dado? Jesam li blizu Dada? Imam li ja Dadov nerv?...“
Ja bih mu odgovorila: „Jesi, ali šta će ti to? Budi ti Žarko Bjelica!“
„Eh, kad dostignem Dada, biću i Žarko.“
„A što preko njega da ideš do sebe? Zar se ne bojiš da izgubiš sebe?“
„Neću, neću, on je najveći crtač, on je moj uzor, moraš imati svoj uzor, nekog velikog umetnika. Kad uđeš u njegovu umetnost, naći ćeš ključeve za svoju...“
Pa, kad malo razmislim, istina je. Za mene je najveći crtač Mikelanđelo, zašto nekome ne bi mogao biti uzor i živi, savremeni umetnik? I tako sam Žarkovu opsednutost Dadom prihvatila kao nešto najnormalnije, pa je preda mnom mogao slobodno da mu se do neba divi.
Žare i ja smo bili vrlo dinamični, živahni. Dok bi u vreme pauze od dvanaest do dva drugi ostajali u Akademiji, nas dvoje smo uvek izlazili. Posmatrali smo šta rade budući vajari, uprođivali naše i njihove crteže, gledali kako stariji vajari odlivaju svoje skulpture u gipsu, zavirivali po ćoškovima velike vajarske klase i u gomilama odlivaka glava i aktova pronalazili rekvizite za našu klasu. Nas dvoje smo neprekidno nešto donosili i obogaćivali kompoziciju oko akta.
Svakodnevno bismo odlazili u samoposlugu kod restorana Šeher i sebi i kolegama kupovali ručak. Jednom ili dva puta nedeljno počastili bismo se ukusnim telećim čorbicama i salatom. To je u Šeheru bilo dobro i jeftino, a mi smo bili željni kuvane hrane.
Pauza od dva sata nije bila nedovoljna, ali gradski prevoz je bio više nego očajan! Dešavalo se da Bulevarom Vojvode Putnika u toku dana gradski autobus prođe samo nekoliko puta. U takvoj situaciji dobra je i kifla, i sendvič, i viršle i voće, bilo šta, samo ne silaziti u grad.
Žarko je bio kavaljer i izuzetno pošten čovek. Posle završene Pedagoške akademije u Nikšiću, uspeo je da zadrži studentski kredit i stipendiju iz Crne Gore, a u Srbiji je takođe nešto dobio. Ja sam u prvoj godini imala samo skromni studentski kredit, ali sam, kao odličan student, od druge godine dobila univerzitetsku stipendiju, a tek od treće počela da zarađujem crtajući ilustracije za listove: Student, Mladost, Studentski zbor, Mlad Borec, Omladinske novine, Prosvetni pregled, Front, Književne novine, Književna reč, časopis Gledišta i druge. Neki su mi plaćali honorar, neki nisu, ali ipak, uspevala sam nešto da sakupim, a još brže da potrošim. Žarko nije dozvoljavao da ja plaćam račun ni u Šeheru ni u ribljem restoranu Polet, u koji smo odlazili početkom meseca, kada bismo u Nemanjinoj ulici podigli studentski kredit. Začas bismo se našli u suterenu Poleta i našoj studentskoj sreći nije bilo kraja kad bismo posle tople riblje čorbe prionuli na girice koje su se pušile i pivo.
Onih dana, kada sam ja gubila vreme po komitetima, Žarko je bio usamljen i umesto u klasi, crtao je Mikelanđelovog Mojsija i druge skulpture u parku vajarskog odseka Likovne akademije u Bulevaru Vojvode Putnika.
Na Akademiji smo ostajali po ceo dan: pre podne bismo crtali ugljenom veliku studiju akta, popodne večernji akt na manjim formatima i raznim crtačkim sredstvima, a uveče su nas čekala predavanja iz teorijskih predmeta u Rajićevoj ulici. Između svega nabrojanog posećivali smo i našu bogatu biblioteku u koju su redovno stizali umetnički časopisi iz celog sveta. Trebalo je, zaista, imati mnogo volje i kondicije da se sve to postigne. Naravno, jedna trećina studenata stizala je sve, druga trećina delimično, a ostali su tu bili samo zbog diplome.
U prvoj godini osećali smo se odsečenim od centra, ali su uslovi na Topčideru bili sjajni, jer je prostor bio poput hale, sav u staklu, a imali smo i odlično centralno grejanje, što se neće ponoviti narednih godina, kada smo dobijali manje klase i peći „trinjare“ pored kojih smo gutali dim i smrzavali se zajedno sa modelima. Sećanje na to grejanje uvek povezujem sa jednim malim incidentom koji se desio Žarku i meni i zbog koga nas kolege umalo nisu „linčovale“.
Dogodilo se to jednog mračnog, sumornog i kišnog novembarskog dana, kada se nikome ne izlazi iz prostorije. Nas dvoje smo opet, uprkos vremenu, krenuli ka Šeheru. Pošto je u klasi bilo mračno, poneli smo blokčiće i malo crtaćeg materijala kako bismo usput nacrtali neko drvo, opalo lišće, krošnju, granje, ogradu. Poneli smo i novac i spisak šta je kome trebalo da kupimo u samoposluzi.
Čim smo izašli iz parka Akademije, naspram ateljea vajara Mire i Save Sandić, na trotoaru smo našli mrtvog golupčića, već u raspadajućem stanju. Žarka je taj prizor veoma uzbudio: „E, luče moje, kako si mi ti dobar model! E, Dado, da vidiš ovo!...“ Meni je sve to bilo morbidno, ali uzalud, Žarko je izvadio crtaći pribor i počeo mahnito da crta. Ja sam čekala, požurivala ga i cvokotala od hladnoće. Bila sam gladna i mokra, a sitna kiša je dosadno i uporno padala. Žarko je nacrtao jedan, pa drugi crtež i naposletku se ipak prenuo:
„Idemo mi sada na toplu čorbicu, pa u samoposlugu, a kad se vratimo, ja ću nastaviti, a ti ćeš im odneti njihove kifle, pogačice i sardine.“
U povratku, Žarko je pažljivo stavio golupčića u kesu i mi se ipak zajedno vratismo u klasu.
Posle dva sata prostorijom je počeo da se širi neprijatan miris. Jelena Trpković je glasno upitala: „Kolege, osećate li vi kako nešto grozno smrdi?“
Svako je bio obuzet svojim radom, ali je Jelena krenula u potragu. U ćošku, na radijatoru, nabasala je na Žarkovu, sad već smrdljivu, kesu, i uz vrisak pitala: „Šta je ovo?“ Bilo je to, naravno, ono ptiče koje se već sasvim raspalo, a Žarko je nesmotreno spustio kesu na topli radijator. Naravno, izlili su sav svoj bes i zgranutost na nas, i ta halabuka trajala je tridesetak minuta, dok Žarko nije bacio kesu sa bivšom ptičicom u dvorišni kontejner.
Sa Žarkom sam išla nekoliko puta i na vojni otpad na Dorćolu. Tamo je bilo mnogo odbačenih, primamljivih stvari. Neki studenti su se tamo i oblačili. Žarko je našao skoro novu, toplu, admiralsku jaknu sa dubokim džepovima koji su bili zgodni za crtaći materijal. Na otpadu smo sretali slikare, Mikana Aničića koji danas živi i radi u Parizu i Radoša Stevanovića koji živi u Australiji. I oni su na vojnom otpadu pazarili jake i otporne oficirske jakne, u stvari delove oficirske uniforme. Na otpadu smo za male pare kupovali kantice, bicikle, čajnike, opruge, kompase, satove i donosili ih na Akademiju kao rekvizite za crtanje.
Drugu godinu studija pohađali smo u Rajićevoj ulici. I dok smo na Topčideru bili nekako svi na okupu, ovde je dolazio kad je ko hteo. Centar grada nametao je svoje zakonitosti i dinamiku i ne pamtim da nas je profesor Luković ikada zatekao sve na okupu. Uvek je neko nedostajao.
Ja sam i dalje stanovala u Gepratovoj ulici, u broju sedam, na trećem spratu, kod gospođe Stane Dabuško, divne žene koja je skoro danonoćno radila u štampariji železnice. Žarko je dolazio po mene uveče i nas dvoje bismo odlazili na autobusku i železničku stanicu, da crtamo ljude u redovima ispred šaltera, umorne i pospane, a često i spavače i klošare po čekaonicama, usamljene putnike po peronima. Žarko je sa posebnim uzbuđenjem i istinskim ushićenjem crtao pospane putnike, njihove bose noge, opuštene ruke.
Tada je njegov crtež već počeo da liči na Van Gogov i polako su čilile opsednutost i fascinacija Dadom, a u prvi plan je izbila socijalna beda ubogih radnika i beskućnika, prikazana oštrim, jakim i ubedljivim crtežom.
Taj oštar crtež i ubedljiv, buran doživljaj tražio je i sočnu boju, sa kojom je trebalo da se sretnemo u trećoj godini studija kod profesora Đorđa Bošana. Zato smo se i dogovorili da oboje odemo u njegovu klasu. Kad se Bošan razboleo, Žarko je ostao u istoj klasi i dočekao novog profesora, Milana Kečića iz Novog Sada, kod koga je ubrzo postao najbolji student. Ja sam prešla kod profesora Srbinovića. Delio nas je samo jedan zid, ali je od tog trenutka i tog zida svako krenuo svojim putem.
Pisano od Ivandana do Petrovdana 2011.
JUGOSLOVENSKI VOJNI HIRURG MARJAN BERVAR
U svojoj kući u Mariboru 3. novembra 2010. godine, u dubokoj starosti, preminuo je profesor, vojni hirurg, Marjan Bervar. Ceo svoj radni vek proveo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Zanimljiva je činjenica da je Bervar bio vojni stipendista iz Slovenije pre Drugog svetskog rata, što je tada bila retkost, a Medicinski fakultet završio je u Beogradu.
Njegovo znanje, stručnost i energiju koristile su skoro sve civilne bolnice u Beogradu, Srbiji i celoj Jugoslaviji. Rado se odazivao svakom pozivu, sa mnogo volje i radnog elana, posvećenosti i entuzijazma, pa je i kao čovek i kao lekar bio izuzetno popularan, kako u vojsci tako i u civilnom sanitetu.
Njegova ruka, činilo se, bila je čudesno lekovita, a skalpelom je baratao tako maestralno, kao dirigentskom palicom Karajan ili savremeni veliki nemački dirigent Anri Rijo, kome je i fizički bio neobično sličan.
Još žive neki pacijenati koje je Bervar svojevremeno operisao, a nedavno sam od jednog čula: „E, kome god je profesor Bervar ruku približio, taj je ozdravio! Takvih više nema!“
Zaista, Bervar je bio talenat nad talentima! I, za divno čudo, profesor Isidor Papo, iako zvanično prvi hirurg Jugoslovenske armije, pritom neobično sujetan čovek, i sam je cenio, poštovao i uvažavao svog kolegu.
Kao čovek, Bervar je bio čestit, kao muškarac izuzetno zgodan i šarmantan. Po mome saznanju, mnoge žene su bile zaljubljene u njega. I dok su mu pacijenti bili beskrajno zahvalni, žene su ga obožavale.
Sportista, planinar, asketa, pomalo čudak, 55 puta je osvojio vrh Triglava. U penziju je otišao pre 1990. godine (dakle, još uvek je postojala Jugoslovenska narodna armija), imao je čin pukovnika. Mnogi, među kojima i ja, misle da je taj čovek zaslužio da bude general nad generalima.
Kad je predavao svoju kancelariju, razdužujući vojni inventar, pozvao me je i poklonio mi svoje uljane boje i četke, kao i nekoliko monografija o slovenačkim planinama. Slikarstvo je trebalo da mu bude hobi u penzionerskim danima. Da se u vazduhu nije osećao raspad Jugoslavije, Bervar bi ostao u Beogradu, jer je Srbiju veoma voleo i dobro je poznavao. A tek koliko je obožavalaca među zahvalnim pacijentima imao – mogao je ovde mirno da živi, ispunjen radošću i zadovoljstvima.
Njegovi pacijenti su bili obični ljudi, ali i političari. Kao hirurg, obično je sa sobom vodio i anesteziologa, a najomiljeniji mu je bio moj suprug, dr Stevan Šefer, koji mu je po mnogo čemu bio sličan. U druženju van posla često bih im se i sama pridružila.
Profesor Bervar je bio izraziti antialkoholičar. U svojoj kancelariji je imao sanduke viskija, poklon pacijenata, i rado ih je poklanjao kolegama. U hrani nije naročito uživao, meso je jeo retko, uglavnom belo, a najviše je voleo sirovo voće i povrće. Beli i crni luk je konzumirao svakodnevno, a u svakom džepu je imao nešto bundevinih semenki, nekoliko lešnika, badema i oraha.
Nije mi jasno kako je Bervar još pre nekoliko decenija imao ona saznanja u koja se danas zaklinje savremena medicina, naročito kada je reč o prevenciji i borbi protiv mnogih kancerogenih bolesti. Na svakom kongresu iz bilo koje oblasti medicine, od pre nekoliko meseci, godinu ili dve, kao skoro senzacionalno otkriće saopštavana su baš ona saznanja i činjenice koje je profesor Bervar znao i koristio decenijama ranije. Mene je još pre trideset godina ubeđivao da treba svakodnevno jesti sveži crni i beli luk, jer su ove namirnice bogate dragocenim kolagenom, najvažnijim sastojkom zdrave, lepe i zategnute ženske kože. A u julu 2011. godine, na kongresu anti-ejdžinga u Beču, čuveni profesor Johanes Huber upravo je to saopštio: uz brokoli, crni i beli luk izvor su kolagena i dragoceni za produžetak mladosti kože! Bervar je bio živa, hodajuća enciklopedija znanja, i to originalnih i autohtonih, koja je nesebično delio onima koji su želeli da ga slušaju.
Posle obavljenih operacija po bolnicama, profesor Bervar bi skoro uvek nalazio vremena da se popne na vrhove lokalnih planina. Imao je neverovatnu potrebu da osvoji svaki vis, da kroči na svako brdo. Stalno je hodao i neprekidno bio u pokretu.
U svakom mestu Srbije želeli su da ga vide, da ga ugoste i počaste, ne samo kolege iz bolnica, već i lokalni političari. A on je bio skroman: nije odbijao poziv, ali bi na brzinu nešto malo pojeo i požurio da se što pre popne na kakvo obližnje brdo.
Tako je bilo i u proleće neke davne godine u Vršcu, u koji je putovao sa mojim suprugom. Posle obavljene operacije, dok je Steva sedeo sa društvom u nekom restoranu ispod Vršačkog brega, Bervar se već popeo na Vršačku kulu i ubrzo vratio u društvo.
Pomalo ponosan na svoje planinarske uspehe, uvek bi se pohvalio brojnim osvajanjima Triglava. Rekao je da sumnja kako bi Steva lako mogao da se popne na taj vrh. Tada su se dogovorili da istog leta budemo njegovi gosti u Mariboru.
Godinama smo, moj suprug i ja, letovali u vojnom odmaralištu Kupari, preko puta Cavtata, i posle desetak morskih dana, preko Jadranske i Ličke magistrale, preko Zagreba i Ljubljane, odlazili bismo na Bled, u vojni hotel „Svoboda“. Meni je u Bledu bilo mnogo zanimljivije. U hotelu bismo iznajmili bicikle i satima se vozili oko jezera. Išli smo i u seoce Ribno, pa na italijanski sladoled u Kropu i Radovljicu. U Radovljici bih redovno kupila neki šal, kapu, rukavice ili džemper od njihove čuvene trikotaže, a prvi put sam posetila i čebelarski (pčelarski) muzej. (Drugi put je to bilo tek 2007. godine u Vajmaru u Nemačkoj.) U Kropi sam takođe kupovala razne sitnice od kovanog gvožđa. I danas na ulaznoj kapiji stana imam neobične kvake u obliku stilizovanog i savijenog lista, kovane u Kropi a kupljene pre tri decenije.
Nezaobilazan je bio i Tržič, jer sam oduvek volela njihove sportske cipele koje i danas nosim, a moj maleni unuk Teodor navikao se na slovenačke ciciban cipelice i pre nego što je prohodao.
I tog leta Steva i ja smo najpre obišli sve pomenute lokacije, išli smo čak i u Tarvizio u Italiji, obišli Kranjsku goru, planinarili po Straževici i drugim brdima oko Bleda, a onda, puni uzbuđenja što ćemo krenuti ka Triglavu, sačekali smo profesora Bervara.
On je stigao jednog julskog popodneva u punoj planinarskoj opremi, maslinastozelenim pumparicama, istim takvim čarapama, planinarskim cipelama, sa rancem i planinarskim štapovima koje je sam patentirao. Ne sećam se da li je imao šešir sa peruškom, ali bio je pravi, autentični planinar čiji bi se lik mogao štampati na razglednicama iz Alpa i Slovenije.
Večerali smo zajedno i prošetali oko jezera, a on nam je saopštio da se Dom na Kredarici, ispod Triglava, na 2520 m nadmorske visine, renovira. Taj planinarski dom nam je bio od neobične važnosti, jer, znali smo, u jednom danu ne može da se stigne do podnožja i da se popne na vrh. Zbog česte magle i nagle promene vremena u Alpima, penjanje na Triglav, iz bezbednosnih razloga, najsigurnije je ujutru. Da bi se savladalo tih poslednjih 300 m uspona koji su povezani metalnom sajlom, koja je ne samo hladna, već i vlažna, neophodni su dobra koncentracija i odmoran čovek. Zato je bitno prespavati u podnožju i sa elanom krenuti stopu po stopu, metar po metar, ka 2853. metru visokog troglavog vrha.
Zato nam je profesor Bervar predložio da umesto na Triglav idemo na Kamniško sedlo, vrh Kamniških Alpa, koji je po težini uspona ravan Triglavu.
Sutradan ujutru sve troje smo se tamo uputili. U ranu zoru krenuli smo sa Bleda našim autom i u pola osam, kad je inače najbolje započeti neku planinarsku turu, već smo krenuli od podnožja kroz gustu šumu. Na samom početku naišli smo na izvor pitke planinske vode. Napunili smo čuturice i simbolično se umili, što je predstavljalo čin bratimljenja. Usput nam je Bervar objašnjavao kako se hoda uzbrdo, a kako nizbrdo, kako se diše, koji je tempo hoda najbolji da bi se pravilno rasporedila energija. Ja sam ga, kao i inače, svašta zapitkivala, a on mi je o svemu pričao i održao mi niz malih predavanja o ishrani, kuvanju, spavanju, fizičkim aktivnostima, važnosti vode za ljudsko telo. Pričali smo i o umetnosti, jer je Bervar posebno voleo slikarstvo. Znao je ime svake biljke na latinskom jeziku i čemu svaka biljka koristi. Svaku na koju smo naišli ubrao mi je i dao da pojedem, i ja sam je, puna poverenja, uzimala. Tako smo usput pojeli i nekoliko vrsta sirovih gljiva koje smo ubrali pored staze. Pokazao nam je Bervar i mesto u šumi gde je on kao mlad doktor logovorovao dve sedmice bez hrane. Naime, dobrovoljno je napravio eksperiment sa samim sobom. Cilj je bilo saznanje koliko čovek može da izdrži, tj. da živi u prirodi samo od onoga što tamo pronađe. Čini mi se da je to bio njegov lični eksperiment u okviru ratne hirurgije, jer je i sam bio u timu ratnih hirurga. U svakom momentu učio je ljude o prednosti upotrebe sirove, neprerađene hrane, beskrajno je verovao u moć prirode i lekovito svojstvo biljaka. Bio je ubeđen da je većina ljudi kriva za svoje bolesti i da se ljudi razbolevaju zbog nepravilnog načina života koji vode. Njegove reči, kao proročke, slušamo ponovo na kongresima lekara u prvim decenijama dvadeset prvog veka!
U mladosti je bio alpinista, a kako je najveći deo godine provodio u Srbiji, nije bilo šanse da bude uvek u besprekornoj formi, pa je alpinizam zamenio fanatičnim planinarenjem.
Kao lekar, planinar i skijaš, bio je inicijator i osnivač Gorske službe spasavanja u Sloveniji, u koju je uneo niz inovacija i godinama je unapređivao.
Mene je oduševljavala njegova romantična ljubav prema prirodi, koju je bezgranično i iskreno poštovao. U jednom momentu, kad sam otpakovala bombonu i htela da bacim papirić u šumu, on se iskreno pobunio: „Ne, Boba, daj to ovamo!” I stavio je papirić u svoj ranac da bi ga bacio u prvu kantu za smeće.
Posle nekoliko sati hoda stigli smo ispod samog „sedla”, na 200 metara ispod njegovog vrha i planinarskog doma. E, tu je bila jedna uzana stazica između dve stenovite grede, poput mostića, samo nekoliko metara dugačka, prekrivena živim kamenjem koje se kotrljalo na sve strane u duboki ambis ispod nje. Stazica je umesto ograde imala jednu labavu metalnu sajlu koja je posle Bervarovog prelaska tako landarala da sam se skamenila od straha i nisam više imala koncetraciju neophodnu za oprezan prelaz preko tog ambisa. Steva je nekako uspeo, Bervar mu je sa druge strane pružio ruku, a ja sam, paralisana od straha, ostala da ih čekam u povratku. Njih dvojica su se popeli na Kamniško sedlo, popili čaj u planinarskom domu i sreli dvojicu doktora iz Beograda. I dan danas mi je žao što nisam imala hrabrosti i koncentracije da premostim tu sajlu od nekoliko metara iznad ambisa, jer sam propustila da vidim ogromno polje runolista ili alpskog cveta, simbola Alpa, koji raste samo na preko 2000 metara nadmorske visine, a čitavo belo polje prostiralo se ispred planinarskog doma. Znam da mi Bervar ne bi dozvolio da uberem nijednu biljku, jer su strogo zaštićene zakonom o zaštiti prirode, ali taj zakon je važio na nivou cele Jugoslavije, pa ga niko nije poštovao osim Slovenaca, a možda nisu ni oni, osim pojedinaca, poput profesora Bervara.
Uveče smo bili gosti profesora Bervara u njegovoj kući u Mariboru. Na večeri nas je dočekala njegova sestra Berta, kojoj je Steva nekoliko godina ranije bio anesteziolog prilikom operacije zbog koje je ležala na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Njihova kuća bila je dugačka, stara, neobična, u vidu zamka, preko puta Drave, pod zaštitom države, podeljena na tri dela. Dva su pripadala Bervarovoj sestri i bratu.
Čim sam se popela na sprat bila sam prijatno iznenađena malom ali kvalitetnom kolekcijom slika u kojoj je bilo i nekoliko lepih Kečićevih manjih formata koje je profesoru poklonio pevač Arsen Dedić iz svoje kolekcije, posle uspešno završene operacije.
Sledećih dana obišli smo Maribor i okolinu, popeli se na Pohorje, a najzanimljiviji deo našeg boravka kod profesora Bervara bio je prolaz kroz prašumu Lobnicu, dugu 7 km, u srcu Pohorja. Po njoj nema nikakvih staza niti je bilo šta obeleženo. Kako koje drvo padne, tamo i ostaje, ljudska ruka tu nema šta da radi, sve odrađuju priroda, biljke i životinje uzajamno, uz pomoć vetra, kiše, sunca i snega.
Ali Bervaru je baš to bio izazov, pa je i nama predložio da krenemo jednom jedinom maršrutom koju je on nekada davno pronašao i usvojio, a to je značilo: na jednoj najdužoj strani ulaz u prašumu, na suprotnoj – izlaz iz nje.
Pentrali smo se preko drveća, zaobilazili debele lijane, noževima uklanjali neke ogromne listove, preskakali smo stara trula stabla, pomagali se i nogama i rukama, upadali do grla u trulež od lišća. Naravno, bili smo u dubokim čizmama i radnim kombinezonima, kao vatrogasci. Išli smo polako i oprezno, korak po korak, jer nije bilo nikakvih obeležja, vodio nas je Bervar po svome instinktu. Zarobljena sa svih strana ogromnim lišćem, granama i drvećem, više puta sam se pitala da li on zna kuda idemo? Naravno da je znao, ali kad upadneš u lišće do grla i kad ti se učini da nema izlaza, začas ti se probudi sumnja.
I u takvom jednom trenutku uzela sam bombonu i istog trena Bervar se okrenuo i zatražio papirić, da ga stavi u svoj ranac. Ta samodisciplina potpuno me je porazila. Ja upala u nekakvu vodu koju od lišća nisam mogla da vidim, lišće mi do ramena, grane preko glave, a Bervar priča: „Znaš, Boba, ta plastika, taj otpad je najveće zlo kojim će čovek uništiti ovu planetu. Treba dopustiti prirodi da samu sebe obnavlja…“
U drugom momentu ugledala sam usred šume ogromni, skoro džinovski, kranjski ljiljan. Učinilo mi se da sanjam. Profesor se samo nasmejao: „Znam, Boba, šta misliš, ja bih ti ga ubrao, ali to se ne sme!“
Posle mnogih dogodovština po prašumi, kad nam se činilo da smo zauvek zarobljeni spletom grana i lišća, puče izlaz i mi se nađosmo u zelenoj dolini.
Bilo je to neverovatno iskustvo, jedinstven događaj u mome životu i vanserijski doživljaj.
Naravno, za Bervara je bilo malo desetak kilometara, pa smo najmanje još toliko pešačili tamo-amo po Pohorju. Uveče nisam prepoznala svoje kukove, a on je mirno rekao: „Šta je to, danas smo pešačili samo 26 km!“
Sledeće godine Steva i ja smo sami otišli na Triglav sa Rudnog polja iznad Bleda, ali o tome drugi put.
Kao dobar domaćin, Bervar nam je sledećih dana pokazao Maribor i okolinu, ali najvažnije je da nas je zauvek motivisao da pešačimo, hodamo, planinarimo i razvio u nama doživotnu ljubav prema planinama.
Družili smo se sa profesorom Bervarom još desetak godina, sve do njegovog odlaska iz Beograda. Često smo se zajedno peli od podnožja do vrha Avale. On je pešačio od svoga stana iz Vojvode Stepe, preko Kumodraža i Belog potoka, a mi bismo se parkirali u podnožju.
Često smo zajedno išli na slave i druženja kod pacijenata koje je on operisao. I svaki put bih od njega saznala nešto novo. Bio je neobično pozitivan i sugestivan. Zahvaljujući tome postala sam fanatik što se hodanja, tj. pešačenja tiče, i to doživotno.
Bervar je iz Beograda otišao naglo, kad je činjenica raspada Jugoslavije bila očita. Plašio se da neće moći tako često da viđa svoje unučiće, a sin mu je, kao plastični hirurg, već radio u Ljubljani. Prodao je stan i odselio se u Sloveniju.
Žal za Srbijom ostao mu je duboko u srcu, jer je ovde živeo od studentskih dana do raspada Jugoslavije, preko 55 godina.
Retko ko je u Srbiji ostavio toliko svoga znanja, elana, energije, stručnosti i ljubavi kao taj čovek. Tragajući po Internetu, nedavno, pronašla sam i reči nekog hirurga, učenika profesora Bervara, koji je rekao da je „doktor Marjan Bervar bio jedan od najvećih hirurga koje je Srbija i VMA ikada imala“…
Zaslužio je da mu se Srbija oduži makar jednom bistom u krugu Vojnomedicinske akademije, kao znakom sećanja na dobrog čoveka i velikog stručnjaka.
Pisano u Babama na Kosmaju od 4. do 11. septembra 2011. godine
