PROFESOR MLADEN SRBINOVIĆ

Obično ime, neobičan čovek! Srednjeg rasta, sportskog izgleda, uvek uzdignute glave, sigurnog, pronicljivog pogleda. Obrazovan, inteligentan, provokativan, šarmantan… Akademik, slikar i profesor Mladen Srbinović bavio se i grafikom, a ostavio nam je izvanredne mozaike neprolazne lepote: u fabrici „Prvi maj“ u Pirotu, u sali Opštine Kruševac, u Palati „Srbija“ na Novom Beogradu i na Terazijama.
Ovo su podaci za opšte mesto koje će o Mladenu Srbinoviću izgovoriti skoro svi njegovi studenti, možda i kolege, kao i drugi članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Ja hoću da govorim o drugom Mladenu Srbinoviću, mome profesoru koji je svojim stavovima izuzetno formirao moju kompletnu ličnost. Naravno, jedan tekst za to neće biti dovoljan!

Pojavio se tačno u datom momentu, ni pre ni kasnije, nego kad mi je bilo najpotrebnije.
Posle druge godine studija svi moramo da odaberemo profesora za svoje dalje usavršavanje. Dobro se sećam poslednjeg dana u klasi profesora Aleksandra Lukovića koji nam je dve godine predavao crtanje:
– Deco, naučili ste da crtate, predlažem da na slikanje svi odete kod kolege Mladena Srbinovića.
Kao i uvek, ja sam morala da pitam:
– A zašto baš kod profesora Mladena Srbinovića?
– Zato što posle moje stroge „torture“ treba da razigrate maštu, da se opustite i pronađete sebe. On je najkompletniji da vam u tom smislu pomogne.

slikaLukovićev predlog skoro niko nije poslušao. Svi smo se već unapred opredelili i videli sebe kod različitih profesora. Neko je otišao kod profesora Stojana Ćelića, neko kod Radenka Miševića, neko kod Zorana Petrovića, jedan kolega kod Miloša Bajića, nas troje kod Đorđa Bošana, a tek dvoje kod profesora Srbinovića. Na moj izbor da treću godinu završim kod Đorđa Bošana najviše je uticao stariji kolega Velizar Krstić. Svidelo mi se njegovo sočno slikarstvo i kvalitetna moć boje na njegovim slikama, što je naučio kod pomenutog profesora, pa je i meni sugerisao da ću sve te suštinske zakonitosti boje najbolje kod njega naučiti, a tek posle treće godine bi trebalo da izaberem drugog profesora.
Bila sam ubeđena da je u pravu, ali nisam imala sreće! Na početku moje treće godine profesor Bošan se razboleo i posle bolničkog lečenja penzionisan je. Drugi njegovi studenti i ja tavorili smo i gubili vreme. Prolazili su dani, nedelje i meseci. Niko od nas nije mogao da pretpostavi da će posle godinu dana Bošanovu klasu preuzeti gospodin iz Novog Sada, slikar Milan Kečić. U tom praznom hodu bila sam nemoćna i potištena. Posle bezbroj velikih studija ugljenom, posle dvogodišnjeg gutanja ugljene prašine i prljavštine „do guše“, jedva sam čekala da proslikam! Boja je me je mamila i kao zrela voćka visila je na grani nekog virtuelnog drveta i samo čekala da je uberem.
Videvši me tako snuždenu, Moma Antonović, tadašnji Bošanov asistent, iznenadio me je predlogom:
– Slušaj, ti moraš hitno da pređeš kod profesora Srbinovića, ne smeš više ovde da gubiš vreme!
– A da li ce me profesor Srbinović sada primiti?
– Imaćemo ovih dana sednicu i ja ću ga zamoliti da te primi. Ko ne bi primio odličnog studenta, samo ti odaberi skice i crteže i videćeš da će sve biti u redu. I jos nešto. Pazi dobro, „lukav je to lisac“, nešto će te obavezno provocrati, a ti se, molim te, pravi da ništa ne razumeš. Nemoj da se sa njim nadmećeš, nemoj da ti jezik bude brži od pameti. Razumela ili ne, šta god te bude pitao, ti se samo nasmeši i izigravaj glupu guskicu. Neka poveruje da pred sobom ima naivku, takve on voli…

– Pa kako ću stalno igrati takvu ulogu?

– Nećeš dugo, samo da te primi u svoju klasu, brzo će on shvatiti koga ima pred sobom, ali tada ćeš ti biti njegov student, pa se nadmudruj sa njim do mile volje!

Bilo je slično tome. Jednog prepodneva Moma me je kao dete uhvatio
za ruku, poneo moj blok i nas dvoje smo u hodniku Kunove radionice sačekali profesora Srbinovića.
– Profesore, ovo je studentkinja o kojoj sam Vam govorio.
– Je li!? – Srbinović me je pogledao iskosa.
– Jeste li Vi sigurni da hoćete baš kod mene da učite?
– Sigurna sam!
Umesto da me ohrabri, profesor me je i dalje provocirao:
– Po čemu ste sigurni?
Baš me je iziritirao i u meni smesta probudio ličnost, pa mu i ja arogantno odgovorih:
– Hoću da postanem slikar i samo Vi možete da mi pomognete!
– Dobro, ako je tako! – Letimično je pogledao moje radove, nasmejao se i pružio mi ruku.
–Primljeni ste, preselite se još danas u moju veliku klasu, zamolite kolege da Vam naprave mesto, a administraciju ćete srediti kad stignete.

slikaOno što me je odmah osvojilo bili su Srbinovićevi govori, predavanja, monolozi o ulozi umetnika i umetnosti u prostoru i vremenu i to sa svih aspekata. On nam je otvarao maštu, budio i provocirao ličnosti u nama, navodio nas na čitanja i promišljanja. Trazio je da budemo kompletne ličnosti i vajao nas prema svom uzoru. Bio je emotivac. Znao je da se uznese i da nam satima drži predavanja, ali nije zaboravljao da nam obavi korekture radova. Ostajao je sa nama po ceo dan. Često je donosio kese pune voća i povrća, što za jelo što za slikarske modele. Ponekad je sa kesama punim krofni, kifli i kolača ličio na Deda Mraza. Voleo je studente, sa nama se osećao kao car na prestolu. Ali znao je i da podvikne, da podigne glas i oštro kritikuje neku glupost.
Jednog dana u klasu nam je stigao nepoznati student iz Nikšića. Instinktivno smo osećali da je ko zna iz kojih razloga profesor Srbinović morao da ga primi. Kolega u početku nije ni sa kim razgovarao, samo je iz nekog svog unutarnjeg revolta puštao „do daske“ tzv. narodnjake iz nekog jakog tranzistora. Nismo mu ništa mogli, a nismo ni smeli, jer je bio nervno labilan. Vozio je skupi auto, slikao najskupljim bojama, a plašilo nas je i to što je u metalnoj kaseti, iza bočica terpentina, lanenog ulja i pedantno složenih kutija boja, virila drška revolvera! Kad god bi otvorio kasetu da nešto uzme, mi bismo premirali od straha. Profesor Srbinović ga je u trenu smirio. Došao je jednom iznenada, naglo ušao u klasu i još sa ulaza ironično uzviknuo:

– Što je ovo genijalnooo! Šteta sto ovu muziku ovde nema ko da sluša! Glupi slikari ovo ništa ne razumeju!
Kolega je pocrveneo, isključio tranzistor i odložio ga u kasetu. Nikada ga više nije uključio, a u međuvremenu se zbližio sa nama i postao nam drag, pa smo ga izvlačili iz nekih neprijatnih situacija koje je imao sa policijom.
Pred kraj školske godine, Srbinović me je iznenadio pitanjem:

– Jesam li ispunio tvoja očekivanja?

Nisam umela da odgovorim, a možda nisam ni htela da bilo šta lupim. Ubrzo se sretosmo i na stepenicama zgrade u Rajićevoj ulici.
Profesor je izlazio iz sekretarijata, ja sam prijavljivala ispite.

– Pa zar te ne zanima kakve si ocene dobila iz crtanja i slikanja, sad sam ih ostavio u kancelariji kod Mare Ćopić?

– Zbilja, šta ste mi dali?

– Uđi u kancelariju pa pitaj.
Potrčala sam i u dahu preskočila nekoliko stepenika, pa još s vrata pitala:
– Gospođa Maro, šta mi je dao profesor?
– Dobila si obe desetke, daj prijavne listove i donesi indeks da ti ih upišem i overim.
Vratila sam se trčeći niz stepenice da se zahvalim profesoru, ali me je on ohladio:

– Ne budali, to si ti zaslužila! Veruj u sebe i sve će biti u redu. Postaćeš slikarka!

Pisano od Vavedenja Presvete Bogorodice do Svetog Nikole 2010.