OTVARANJE IZLOŽBE

Velika je to svečanost i veliko uzbuđenje. Svaki umetnik ima pravo na svojih pet minuta koji mogu da mu donesu veliku radost, ali ne mora uvek da se desi nešto veliko i značajno. Otvaranje izložbe je kao i sve ostalo u životu, a to znači da je pravilo da pravila nema!

Ako i ne donese veliku radost, otvaranje odnese mnogo energije. Da ne govorim o tome koliko je energije uloženo u stvaranje dela, pisanje i slanje pozivnica, telefone, transport radova, postavku izložbe i razne druge obaveze, čak i banalne sitnice koje ne treba izbeći jer one dobrim delom ublažavaju onaj emotivni naboj koji se nužno stvara pred samo otvaranje izložbe.

Do sada sam ostvarila blizu sto samostalnih izložbi, najviše u Beogradu, ali i u većim i manjim galerijama širom bivše Jugoslavije i van nje. Svako otvaranje svoje izložbe smatrala sam svečanošću ali uvek sam imala tremu pred otvaranje: da li će biti publike?

Na samostalne izložbe navikao me je moj nastavnik likovnog, Brana Žabaljac, još u osnovnoj školi, jer je on od petog do osmog razreda pravio izbore mojih radova i postavljao ih po hodnicima škole.

Nešto kasnije, u Šabačkoj gimnaziji "Vera Blagojević", profesor likovnog, Nikola Košević, u drugom razredu priredio je izložbu mojih radova u svečanoj sali gimnazije.

Kasnije, 1971. i 1973. godine, imala sam dve samostalne izložbe u šabačkom Domu omladine koje pamtim po neizbežnim vanilicama i drugim sitnim kolačima koje je moja majka danima spremala za otvaranje izložbe. Slike su bile povod da ljudi dođu, ali se tada gosti nisu mogli zvati bez pića, sokova i kolača.

Isto to doživela sam i kao student Likovne akademije u Beogradu na otvaranjima izložbi ULUS-a u staroj galeriji, na mestu današnjeg RUDNAP-a. Svako otvaranje izložbe pratilo je posluženje uz asistenciju dva konobara, a uz taj bogati koktel svaki izlagač je dobijao i besplatan katalog, što je finansirala Skupština grada. Bila je to lepa privilegija u srećnim vremenima, a ima još živih umetnika koji su tu privilegiju iskoristili više puta.

Pripadam onoj generaciji koja je sve, osim galerije, morala da plati.

Svako otvaranje mojih izložbi bilo je drugačije. Ovog puta osvrnuću se samo na neka koja su ostavila vidljive tragove i iskustvo.

Da nije bilo samostalnih izložbi, kad bih stigla da upoznam Suboticu, Sombor, Skoplje, Novu Varoš, Priboj, Prijepolje, Užice, Požegu, Smederevo, Čačak, Leskovac, Vršac, Belu crkvu, Pančevo, Ljubljanu, Banja luku, Novi Sad, Prištinu...?

Kao planinar i turista, obišla sam mnoge jugoslovenske planine, ali gradove možete upoznati samo ako imate neka posla u njima.

Davne 1978. godine Galeriju Doma omladine u Skoplju vodio je moj kolega sa beogradske Likovne akademije Vlada Georgijevski koji me je pozvao da izlažem kod njega. Pravila sam čak i posebne sanduke za slike i pripremala se kao da ću na put oko sveta. Imala sam dobar izbor radova, jer sam tek završavala postdiplomske studije, a selekciju radova izvršio je moj profesor Mladen Srbinović. Dok su slike danima putovale transportnim vozom, ja sam tragala gradom kupujući nove cipele i novi komplet odeće, pa sam nekoliko dana kasnije sama sela u poslovni voz za Skoplje. U vozu sam srela simpatičnog Jordana Torbakova, bivšeg fudbalera FK Vardar koji je kao poslovni čovek radio na relaciji Skoplje− Beograd, a u Skoplju sam bila gost kod strica mog bivšeg muža, poznatog sportskog novinara Pavla Damjanova i njegove porodice. Oni i Jordan Torbakov trudili su se da mi Skoplje i okolinu pokažu što bolje mogu, a sticajem okolnosti, fudbaler i sportski novinar su se odlično poznavali.

Međutim, otvaranje izložbe je bio pravi fijasko! Na otvaranju je bilo tek nekoliko ljudi. U to vreme u Skoplju se održavao neki filmski festival i sva publika je bila u filmskoj dvorani. Posete je, naravno, bilo, jer su svi morali da prođu pored slika, ali samo otvaranje i sva moja priprema za njega, bili su besmisleni.

Eto kako sve može da padne u vodu i nigde i nikada ne možete predvideti šta će se desiti.

Međutim, tih nekoliko dana provedenih u Skoplju u meni izazva drage uspomene. Šetnja do manastira Nerezi, pogled na Skoplje sa planine Vodno, lepota i šarm nekih orijentalnih kafanica u staroj skopskoj čaršiji, Dušanov most na Vardaru, Mustaf- pašina i Isa- begova džamija, Daut-pašin amam i prvi moderni tržni centar na tlu ondašnje Jugoslavije izgrađen posle razornog zemljotresa koji je 1963. godine zadesio Skoplje, šum lipa i žubor Vardara, sve je to ostavilo neizbrisiv trag lepote u mojoj duši.

Izložba je bila medijski dobro propraćena jer je stric Pavle dovodio svoje kolege novinare, dobila sam i dve odlične stručne kritike i na tome se završilo.

Naš narod ne kaže džabe: Sve je za nešto dobro.

Iste slike prebačene su u Priboj, a odande transportovane za Novu Varoš i ja sam posle nekoliko meseci ponovo iz Beograda putovala na novo otvaranje svoje izložbe.

Retko se dešavalo da sam iste slike izlagala u dve galerije, ali ovo se tako namestilo, pa, iako su mi slike bile mesecima blokirane u transportu, nekako sam dočekala i to otvaranje u Novoj Varoši.

Verovatno ste, hitajući ka crnogorskom primorju, preko Zlatibora i Prijepolja mnogo puta prošli kroz ovu malenu varošicu i niste je, takoreći, ni primetili!

Tamo me je dočekao učitelj Simo Purić, najmlađi narodni heroj iz NOB-a, narodni čovek široke, tople duše, veseljak, dobričina i boem.

Najpre me je odveo svojoj kući, u svoju porodicu i nije mi dozvolio da se vratim za Beograd dok sve ne pokaže. Simo me je zadržao nekoliko dana, upoznao me sa mnogim ljudima, terenskim vozilom pentrali smo se po vrhovima Zlatara i planinskim selima, preko Aljinovića, Akmačića, Drmanovića pa do Kućana i Radijevića u kojima mi je pokazao crkve brvnare i manastir Dubnicu u Božetićima. A kad smo se iz hotela Panorama na Zlataru ispeli na brdo kod kardiovaskularnog centra Zlatar, ja sam se zauvek zaljubila u ovaj kraj. Sve sam zavolela u trenu: guste borove šume, živopisna sela, pitome ljude, mirisne livade i proplanke, kanjon reke Uvac sa beloglavim supom, prozračan vazduh, zelena polja heljde sa belim cvetićima, zaljubila sam se u brda i useke između njih, u sve, baš sve.

Ishod mog boravka bio je vidljiv na otvaranju izložbe na koje je došla cela varošica. Bila sam mlada i još svečano obučena, pa su se deca i đaci tiskali oko mene da me dodirnu ne bi li utvrdili da li sam lutka ili živo biće. Toliko je bilo svečano, da su ispred Doma kulture stajali i mladi i stari dok su unutra bili đački hor i specijalne zvanice. Upravnik Doma kulture bio je Pero Mandić, a Simo je bio sekretar Kulturno- prosvetne zajednice i moj domaćin. Još za vreme mog boravka Simo je na izložbu doveo direktore brojnih preduzeća i ubedio ih da svako kupi sliku. Tako su slike otišle u Kardiovaskularni centar, Slogu iz Nove Varoši, INEX- Zlatar, Elektrane Kokin brod, u banke, poštu, elektrodistribuciju, a nezavisno od Sime kupili su nekoliko slika za sebe i neki inženjeri.

Simo je bio, na neki način, preteča današnjih menadžera.

Njega su svi poštovali, a on je radio sve iskreno i nesebično, gotovo sa detinjom radošću.

„Nećeš ti meni, Slobo, da odeš odavde, pa da svima pričaš: ’Videla sam Varoš Novu, bolje da je starom zovu’. I Milića od Mačve i Trkulju pre tebe ovde smo lepo primili, ima i ti da nam odeš zadovoljna.“

Zaista, vraćena mi je samo trećina slika, a ja sam kasnije često pričala: „Ni manjeg mesta, ni više slika mi nije tamo ostalo.“

To otvaranje izložbe zauvek me je vezalo za ovaj kraj i ove ljude. Na planinu Zlatar često sam odlazila i tamo boravila, ne samo zbog ove uspomene, već i zato što je to uistinu vazdušna banja i blagotvorno deluje na ljudski organizam.

U međuvremenu, konkurisala sam za prestižnu galeriju, beogradski Dom omladine, koji je vodila čuvena Kiti − i dobila sam termin za izložbu.

Nekako u isto vreme, posetila me je i istoričarka umetnosti, Ksenija Rajh koja je vodila Galeriju u zemunskom Pinkiju. Kad je saznala da se spremam za Dom omladine bila je uporna i sugestivna da me ubedi da umesto tamo izlažem u njenoj galeriji. Sa mukom sam otkazala izložbu u Domu omladine, i to je bilo prvi i poslednji put, a Kiti mi to nije nikada oprostila.

Otvaranje u Pinkiju je bilo 29. februara 1980. godine i zaista je bilo na visini, za šta smo se obe pobrinule. Profesor Pavle Vasić je odmah posetio moju izložbu i napisao prikaz u Politici, ali on me je znao sa izložbi Društva LADA i redovno je svojim tekstovima ukazivao na moje radove.

Izašli su još neki prikazi u drugim novinama, ali to je bila zasluga mog bivšeg muža novinara i njegovih kolega.

Dani izložbe su mirno proticali a poseta je bila korektna. Sve se desilo u poslednje dve večeri. Bila je subota, pretposlednji dan izložbe. U hladno martovsko predvečerje uputila sam se u Galeriju tek onako, reda radi, i na samom ulazu sretoh se sa ekipom RTS-a koja je upravo snimala prilog za večernji Dnevnik. Iako je žurila da montira prilog, novinarka Jasna Šestak vratila je ekipu da i mene snimi pored slika. Prilog je emitovan iste večeri u dvadeset časova.

Sutradan, otišla sam u Galeriju u isto vreme i prilazeći hali Pinki izdaleka sam videla prepunu galeriju ljudi. Uplašila sam se da nešto nije u redu, pogotovo što je grupa ljudi stajala ispred galerije i sva svetla su bila upaljena, pa je šljaštalo kao da je požar.

Zastala sam na ivici širokog platoa i od uzbuđenja nisam znala šta bih. Morala sam da saznam šta se desilo, ali me je strah blokirao i u momentu htedoh da pobegnem odande pa da telefoniram iz govornice. Baš tada, na glavnom stepeništu spazih portira koji je nervozno ulazio i izlazio paleći cigaretu. Pomerila sam se iz mraka i potrčala ka njemu a on mi je obema rukama dao znak da požurim:

Šta čekaš, idi brzo unutra, sve slike će ti odneti!

Zašto da mi odnesu?

Ma, čekaju te da ih kupe i nose. Zovemo te već sat vremena, a tebe nema!

Čekala sam dugo autobus, a i nisam nikoga očekivala.

Kad sam uletela u galeriju, po nekoliko ljudi je želelo da kupi istu sliku. Sve su začas bile razgrabljene. Uspela sam tek jednu, Nevestine darove, prvu belu, da zadržim, zbunivši ljude okupljene ispred nje izjavom da je ona odavno privatno vlasništvo. I danas je u mome vlasništvu i danas izaziva jednako veliku pažnju kao i pre četrdeset godina, kad je naslikana.

Tako sam te večeri, jedan sat pre zatvaranja, sela pored devojke koja je dežurala, potpuno iscrpljena, uzbuđena i skoro slomljena, u praznoj galeriji ispred belih zidova. Onu jednu sliku uzela sam ispod ruke i nekako se vratila kući.

Bio je to rezultat televizijskog prikaza, što bismo danas rekli: složile su se sve kockice.

Usledilo je još mnogo otvaranja u raznim galerijama i raznim mestima, sa drugačijim rezultatima i događajima. Dve decenije kasnije doživela sam opet novo iskustvo koje potvrđuje moj zaključak sa početka ove priče.

Početkom 1997. godine dobila sam preporučeno pismo od kolege Ljubiše Tanaskovića, direktora Galerije umetnosti u Prištini u kome me on poziva da izlažem svoje radove krajem te godine u ovoj prestižnoj galeriji. U njoj su pre mene izlagali vrhunski umetnici čijim glasovima zahvaljujući sam i dobila preporuke, a koje je Savet galerije usvojio. Naravno, bila sam oduševljena i počastvovana, tim pre što nikoga iz Saveta nisam poznavala. Negde u arhivi čuvam to pismo, jer je to najprofesionalniji poziv koji sam do danas dobila. Osim poziva, unutra su bile sve reference galerije, dotadašnji izlagači, plan galerije i nekoliko profesionalnih fotografija zgrade spolja i iznutra.

Odgovorila sam na poziv i odmah počela da se spremam za izložbu. Ljubica Miljković je napravila izbor radova i napisala tekst, a s obzirom na veliki prostor galerije, bila je to, u neku ruku, moja retrospektivna izložba.

Pre otvaranja izložbe upravnik me je savetovao da doputujem u Prištinu nekoliko dana ranije kako bismo zajedno uradili kvalitetnu postavku i medijsku promociju. Ljubiša je mislio na svaku sitnicu. Za transport slika poslao je poseban kamion a i ja sam stigla nekoliko dana ranije, pre Vavedenja Presvete Bogorodice kada je bilo predviđeno otvaranje.

Pokazalo se da je sve to bilo potrebno.

Mene je smestio u Hotel Grand koji je bio prepun stranih novinara i obaveštajaca iz celog sveta. Kako sam imala sobu na ćošku osmog sprata, ispalo je da je tu signal za mobilne telefone bio najjači, pa sam do iza ponoći ispred vrata slušala glasne izveštaje uzbuđenih novinara na engleskom i nemačkom jeziku.

Već je bila užarena atmosfera, u vazduhu se osećao nemir, Priština je noću bila u polutami, sve je bilo u nekom iščekivanju, ali mi smo radili svoj posao najbolje što smo umeli. Mene su svaki dan intervjuisali novinari prištinskog Jedinstva, pa su reportaže izlazile svakodnevno, a gostovala sam i na srpskom radiju, pa kad me je Ljubiša proveo po Gračanici, Zubinom potoku i okolini, ljudi su me lako i brzo prepoznavali i nisu se ustručavali da glasno komentarišu:

Evo naše slikarke!

Gostujući na radiju, dva dana pred izložbu, poželela sam da na otvaranje pozovem i one albanske kolege sa kojima sam studirala, a sa nekima sam se i družila na beogradskoj Likovnoj akademiji.

Možeš − rečeno mi je − ali od toga neće biti nikakvog efekta, jer ti oni neće doći na otvaranje, doći će kasnije na izložbu. Ne očekuj ni njihove medije, oni ne prate naša dešavanja.

Dobro, − rekoh − ako i ne dođu, bar će znati da sam tu.

Sat i po, možda i dva, pre otvaranja izložbe, sišla sam iz hotela jer su mi smetali dugi i bučni telefonski razgovori ispred moje sobe i uputila se pravo u Galeriju koja je bila pored nedovršene crkve Sv. Spasa a u neposrednoj blizini Rektorata.

Ljubišina kancelarija je bila ispunjena ovalnim tanjirima punim posluženja, a već je tu čekao i šarmantni doktor Raka Đokić, dekan Medicinskog fakulteta u Prištini. Osetivši moju tenziju odmah je počeo da me opušta vicevima, humorom i smehom. U momentu, nismo čuli kucanje čistačice Galerije koja je iznenada ušla i pozvala me da siđem jer je dole albanska televizija već snimala slike. Odjednom se smeh pretvorio u nevericu. Ljubiša nije mogao da poveruje, pa je odmah sa mnom sišao da se uveri, a Raka je nastavio po svome, ubeđen da se to neko šali sa nama.

Zaista je albanska televizija snimala izložbu, i još mi je lepa i ozbiljna Albanka tražila intervju. Oni nisu završili snimanje, a već je tu bila i turska televizija. Bilo je to prvi put da su albanska i turska televizija snimale izložbe u ovoj galeriji.

I otvaranje izložbe je bilo neobično. Na moje pitanje koliku posetu očekuje na otvaranju, Ljubiša me je iznenadio odgovorom:

Na otvaranju će biti 220 ljudi.

Otkud baš taj broj?

Zato što je to praksa sve ovo vreme i niko ne omane. Doći će ti svi viđeniji Srbi, zaposleni od vrtića do Skupštine, a pošto izložbu otvara naš rektor, Radivoje Papović, možda će zbog njega doći još poneko.

Iako sigurna, Ljubišina procena ovog put nije bila tačna. Kad je na otvaranju rektor počeo da govori, Ljubiša mi je šapnuo:

Gledaj, gledaj u zadnji red, eno ih, ulaze jedan po jedan, naše kolege, Albanci.

Tako je život demantovao zaključak i potvrdio pravilo da pravila nema, što je dve godine kasnije, predstavljajući svoju galeriju na Kolarčevom narodnom univerzitetu, izjavio i sami Ljubiša Tanasković, rekavši:

Slobodanka Šefer je jedina imala sreću da joj na otvaranje dođu i albanska i turska televizija, da izložba bude proglašena izložbom godine i da za nju dobije veliku nagradu „Boža Ilić“.

Do dana današnjeg verujem da treba uložiti veliki trud u svaki posao i uvek poslušati svoj unutarnji glas, a on je eho božanskih sila koje nas nikada neće izneveriti.

Pisano od Svetog Save do Svetog Haralampija 2013.