Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

PROFESOR MLADEN SRBINOVIĆ

Obično ime, neobičan čovek! Srednjeg rasta, sportskog izgleda, uvek uzdignute glave, sigurnog, pronicljivog pogleda. Obrazovan, inteligentan, provokativan, šarmantan… Akademik, slikar i profesor Mladen Srbinović bavio se i grafikom, a ostavio nam je izvanredne mozaike neprolazne lepote: u fabrici „Prvi maj“ u Pirotu, u sali Opštine Kruševac, u Palati „Srbija“ na Novom Beogradu i na Terazijama.
Ovo su podaci za opšte mesto koje će o Mladenu Srbinoviću izgovoriti skoro svi njegovi studenti, možda i kolege, kao i drugi članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Ja hoću da govorim o drugom Mladenu Srbinoviću, mome profesoru koji je svojim stavovima izuzetno formirao moju kompletnu ličnost. Naravno, jedan tekst za to neće biti dovoljan!
Pojavio se tačno u datom momentu, ni pre ni kasnije, nego kad mi je bilo najpotrebnije.
Posle druge godine studija svi moramo da odaberemo profesora za svoje dalje usavršavanje. Dobro se sećam poslednjeg dana u klasi profesora Aleksandra Lukovića koji nam je dve godine predavao crtanje:
– Deco, naučili ste da crtate, predlažem da na slikanje svi odete kod kolege Mladena Srbinovića.
Kao i uvek, ja sam morala da pitam:
– A zašto baš kod profesora Mladena Srbinovića?
– Zato što posle moje stroge „torture“ treba da razigrate maštu, da se opustite i pronađete sebe. On je najkompletniji da vam u tom smislu pomogne.

Lukovićev predlog skoro niko nije poslušao. Svi smo se već unapred opredelili i videli sebe kod različitih profesora. Neko je otišao kod profesora Stojana Ćelića, neko kod Radenka Miševića, neko kod Zorana Petrovića, jedan kolega kod Miloša Bajića, nas troje kod Đorđa Bošana, a tek dvoje kod profesora Srbinovića. Na moj izbor da treću godinu završim kod Đorđa Bošana najviše je uticao stariji kolega Velizar Krstić. Svidelo mi se njegovo sočno slikarstvo i kvalitetna moć boje na njegovim slikama, što je naučio kod pomenutog profesora, pa je i meni sugerisao da ću sve te suštinske zakonitosti boje najbolje kod njega naučiti, a tek posle treće godine bi trebalo da izaberem drugog profesora.
Bila sam ubeđena da je u pravu, ali nisam imala sreće! Na početku moje treće godine profesor Bošan se razboleo i posle bolničkog lečenja penzionisan je. Drugi njegovi studenti i ja tavorili smo i gubili vreme. Prolazili su dani, nedelje i meseci. Niko od nas nije mogao da pretpostavi da će posle godinu dana Bošanovu klasu preuzeti gospodin iz Novog Sada, slikar Milan Kečić. U tom praznom hodu bila sam nemoćna i potištena. Posle bezbroj velikih studija ugljenom, posle dvogodišnjeg gutanja ugljene prašine i prljavštine „do guše“, jedva sam čekala da proslikam! Boja je me je mamila i kao zrela voćka visila je na grani nekog virtuelnog drveta i samo čekala da je uberem.
Videvši me tako snuždenu, Moma Antonović, tadašnji Bošanov asistent, iznenadio me je predlogom:
– Slušaj, ti moraš hitno da pređeš kod profesora Srbinovića, ne smeš više ovde da gubiš vreme!
– A da li ce me profesor Srbinović sada primiti?
– Imaćemo ovih dana sednicu i ja ću ga zamoliti da te primi. Ko ne bi primio odličnog studenta, samo ti odaberi skice i crteže i videćeš da će sve biti u redu. I jos nešto. Pazi dobro, „lukav je to lisac“, nešto će te obavezno provocrati, a ti se, molim te, pravi da ništa ne razumeš. Nemoj da se sa njim nadmećeš, nemoj da ti jezik bude brži od pameti. Razumela ili ne, šta god te bude pitao, ti se samo nasmeši i izigravaj glupu guskicu. Neka poveruje da pred sobom ima naivku, takve on voli…

– Pa kako ću stalno igrati takvu ulogu?

– Nećeš dugo, samo da te primi u svoju klasu, brzo će on shvatiti koga ima pred sobom, ali tada ćeš ti biti njegov student, pa se nadmudruj sa njim do mile volje!

Bilo je slično tome. Jednog prepodneva Moma me je kao dete uhvatio
za ruku, poneo moj blok i nas dvoje smo u hodniku Kunove radionice sačekali profesora Srbinovića.
– Profesore, ovo je studentkinja o kojoj sam Vam govorio.
– Je li!? – Srbinović me je pogledao iskosa.
– Jeste li Vi sigurni da hoćete baš kod mene da učite?
– Sigurna sam!
Umesto da me ohrabri, profesor me je i dalje provocirao:
– Po čemu ste sigurni?
Baš me je iziritirao i u meni smesta probudio ličnost, pa mu i ja arogantno odgovorih:
– Hoću da postanem slikar i samo Vi možete da mi pomognete!
– Dobro, ako je tako! – Letimično je pogledao moje radove, nasmejao se i pružio mi ruku.
–Primljeni ste, preselite se još danas u moju veliku klasu, zamolite kolege da Vam naprave mesto, a administraciju ćete srediti kad stignete.

Ono što me je odmah osvojilo bili su Srbinovićevi govori, predavanja, monolozi o ulozi umetnika i umetnosti u prostoru i vremenu i to sa svih aspekata. On nam je otvarao maštu, budio i provocirao ličnosti u nama, navodio nas na čitanja i promišljanja. Trazio je da budemo kompletne ličnosti i vajao nas prema svom uzoru. Bio je emotivac. Znao je da se uznese i da nam satima drži predavanja, ali nije zaboravljao da nam obavi korekture radova. Ostajao je sa nama po ceo dan. Često je donosio kese pune voća i povrća, što za jelo što za slikarske modele. Ponekad je sa kesama punim krofni, kifli i kolača ličio na Deda Mraza. Voleo je studente, sa nama se osećao kao car na prestolu. Ali znao je i da podvikne, da podigne glas i oštro kritikuje neku glupost.
Jednog dana u klasu nam je stigao nepoznati student iz Nikšića. Instinktivno smo osećali da je ko zna iz kojih razloga profesor Srbinović morao da ga primi. Kolega u početku nije ni sa kim razgovarao, samo je iz nekog svog unutarnjeg revolta puštao „do daske“ tzv. narodnjake iz nekog jakog tranzistora. Nismo mu ništa mogli, a nismo ni smeli, jer je bio nervno labilan. Vozio je skupi auto, slikao najskupljim bojama, a plašilo nas je i to što je u metalnoj kaseti, iza bočica terpentina, lanenog ulja i pedantno složenih kutija boja, virila drška revolvera! Kad god bi otvorio kasetu da nešto uzme, mi bismo premirali od straha. Profesor Srbinović ga je u trenu smirio. Došao je jednom iznenada, naglo ušao u klasu i još sa ulaza ironično uzviknuo:

– Što je ovo genijalnooo! Šteta sto ovu muziku ovde nema ko da sluša! Glupi slikari ovo ništa ne razumeju!
Kolega je pocrveneo, isključio tranzistor i odložio ga u kasetu. Nikada ga više nije uključio, a u međuvremenu se zbližio sa nama i postao nam drag, pa smo ga izvlačili iz nekih neprijatnih situacija koje je imao sa policijom.
Pred kraj školske godine, Srbinović me je iznenadio pitanjem:

– Jesam li ispunio tvoja očekivanja?

Nisam umela da odgovorim, a možda nisam ni htela da bilo šta lupim. Ubrzo se sretosmo i na stepenicama zgrade u Rajićevoj ulici.
Profesor je izlazio iz sekretarijata, ja sam prijavljivala ispite.

– Pa zar te ne zanima kakve si ocene dobila iz crtanja i slikanja, sad sam ih ostavio u kancelariji kod Mare Ćopić?

– Zbilja, šta ste mi dali?

– Uđi u kancelariju pa pitaj.
Potrčala sam i u dahu preskočila nekoliko stepenika, pa još s vrata pitala:
– Gospođa Maro, šta mi je dao profesor?
– Dobila si obe desetke, daj prijavne listove i donesi indeks da ti ih upišem i overim.
Vratila sam se trčeći niz stepenice da se zahvalim profesoru, ali me je on ohladio:

– Ne budali, to si ti zaslužila! Veruj u sebe i sve će biti u redu. Postaćeš slikarka!

Pisano od Vavedenja Presvete Bogorodice do Svetog Nikole 2010.

BELI MILJE ILI JOŠ NEŠTO O PROFESORU MILANU KEČIĆU

Priča o profesorima sa beogradske likovne akademije u poslednjoj trećini prošlog veka sad već liči na bajku. Ali i jeste bila bajka koja pripada drugim, davnim, sretnijim vremenima. Na početku pete godine studija, moj profesor Mladen Srbinović iznenada mi je ukinuo živi model.

-Dokle ćeš da radiš aktove,aktove i samo aktove, nije ovo vreme klasičnog realizma! Kome to treba?Poslednji momenat je da kreneš samostalno, da aktiviraš svoju maštu, svoje unutarnje biće.Od gledanja u živu figuru nema ništa,to je zastarelo, kraj dvadesetog veka traži maštu, traži ličnost, traži autohtone poetike…Kad ćeš da kreneš, kad ćeš početi da tražiš svoj svet, ako ne sad i to odmah !...

Stana, žena koja mi je pozirala, brzo se obukla i profesor je poslao u veliku učionicu - klasu, u kojoj je učilo i radilo dvadesetak studenata treće i četvrte godine. Kad smo ostali sami započela je velika rasprava o tome šta treba da radim. Profesor mi je davao sugestije, predloge, ideje, navodio je bezbroj primera, komentarisali smo razne slike i slikare iz istorije umetnosti, otvarali smo monografije slikara koje sam ja imala u svom ormanu. Posle pet-šest sati iscrpljujućeg razgovora, profesor Srbinović je odlazeći rekao:

- Danas nemoj više ništa da radiš ! Idi kući,najbolje bi bilo da sama prošetaš pored reke da bi ti se sve izbistrilo,bilo bi dobro da napraviš neki plan od čega i kako da kreneš. Neću ti smetati bar desetak dana,dotle ćeš nešto smisliti.

Bila sam sama u maloj klasi, učionici, nekadašnjoj kancelariji slikara i revolucionara Đorđa Andrejevića Kuna,tačno na onom mestu na kome je danas Titov mauzolej.Kad je profesor Srbinović otišao, glava mi je brujala,bacila sam se u ogromnu, monumentalnu kožnu fotelju, pokojnog Kuna i od muke i nervoze - zaspala !

Probudilo me je čegrtanje jednog miša koji je živeo negde u dubini fotelje, a u međuvremenu , na vrata je zakucao i kolega Miodrag Stojanović iz susedne Kečićeve klase , tražeći na pozajmicu čekić i malo terpentina. Osećala sam se nemoćno,rečeno danasnjim jezikom- frustrirano i od nervoze pojela sam čitavu kutiju keksa !Te noći nisam spavala. Ozbiljno sam shvatila da je to prekretnica, da “od studenta umetnosti treba postati- umetnik”.Bila je to poslednja godina studija i svi ambiciozni studenti imali su isti problem. Nikome nije bila bitna diploma , jer je na akademiji svi dobijaju, bilo je bitno nešto napraviti,izdvojiti se, postati – umetnik-slikar !

Čim je svanulo,požurila sam na akademiju i sa domarom Šabanom sišla u podrum za ugalj da potražim bilo šta zanimljivo i inspirativno.Našla sam staru odbačenu stolicu koju sam uz Šabanovu pomoć oprala šmrkom vode u vrtu akademije. Ubrzo sam uradila nekoliko slika, omaža Van Gogu i tu stala.

Moj profesor je bio zadovoljan,ove prve slike bile su moćne,potpuno drugačije od klasičnih aktova. One su bile polazna tačka iz koje se naslućivao moj , autohtoni likovni jezik. Sad sam i sama videla da mogu i bolje i više i preko skica i crteža ,ali, pred Novu 1976.godinu ponovo mi je nastala blokada !

Sedim tako pored prozora i gledam bele pahulje kako zamagljuju obližnji Muzej 25 maj ,a nove ideje nikako da dođu.Jedno jutro na vrata moje učionice zakucao je profesor Milan Kečić koji je vodio susednu klasu.U 8 sati ujutru u njegovoj klasi nije bilo nikoga,a meni je jutro veoma važno,zato sam i dolazila tako rano.Odmah je shvatio moj problem.

-Pa Vi ste iz bele, kićene Mačve koja je slična mome Sremu.Tamo su kuće belo okrečene, beli vajati, bele krošnje u proleće, belo okrečena stabla voćaka ,bele neveste,beli miljei…O,koliko beline ,a Vi ne znate šta da radite ,iskoristite to !

- Kako profesore ?

-Pa , evo, ovaj beli milje stavićemo na beli zid. Profesor Kečić je odnekud, kao mađioničar, izvadio iz džepa veliki beli ekser,očigledno namenjen nekome od njegovih studenata, zakucao ga je na zid, pa preko belog miljea okačio na njega još i belu metalnu kanticu.

-Vidite, imate nekoliko različitih belih,materijalizujte svaku od njih ,ali pazite, svaka ima svoju suštinu. Razmislite kako ćete dobiti strukturu metala a da se razlikuje od strukture zida ili tkanine. Imate još i vazduh, i beli prostor i to treba da se oseti. Mislim da Vi to možete ,a ako bude problema, pozovite me,ako ne, biću slobodan da Vas potražim za nedelju dana i da vidim šta ste uradili . Bila je to čudesna ,nadrealna,magična mrtva priroda koja je lebdela u vazduhu.Sjajno komponovana , sa harmoničnim ritmovima, samo da se prenese na platno ,što sam odmah i uradila.Pojavilo se i hladno decembarsko sunce koje je pojačalo moju nadu da će ovaj zadatak biti dobro rešen.Na paleti sam nizala bele nijanse tragajući za različitim belim bojama.Do tog momenta nisam ni znala da imam puno emocija za belo i da mi to izuzetno leži.Vremenom je moja paleta bila kao najsuptilnija bela slika,na njoj su se taložili slojevi,nijanse,izbijale fuge,da je profesor Zoran Petrović jednog dana zamolio da mu tu i takvu paletu poklonim !

Za nedelju dana, tik pred Novu 1976.godinu ,osvanula je moja prva bela slika ! Kečić je bio ozaren što je kod mene otvorio i probudio jedan zreo svet koji je samo čekao momenat za svoje ostvarenje. Brzo sam se ohrabrila i od “ničega” počela da radim bele slike.Predmeti su bili tu ali samo kao oslonac, kao pomoć,dok sam ih ja maštom izmeštala u vanvremenske prostore i domaštavala njihovu simboliku.

Profesor Kečić mi je otkrio niz malih tajni iz slikarske kuhinje:kako da belo bude još belje ,kako se dobijaju tople i hladne nijanse kod svake boje pojedinačno,kako da crno bude boja a ne rupa,kako se dobija materijalizacija određenih predmeta,kako se slika vazduh ,prostor, oranica ,blato… Otkrio mi je one male tajne koje čine čudo na slici a koje se odmah i slučajno nauče ili nikada ! Pored konkretnih ,estetičkih pojmova dotakli smo usput i niz etičkih pojmova koji se tiču umetnika i umetnosti. Milan Kečić je bio istinski ostvaren slikar i pravi gospodin.Otmenih manira, kultivisanog ponašanja i izuzetnih vrednosti. Nije se gurao u akademije nauka a po svemu je trebalo da bude akademik.Kao profesor Milan Kečić je zaslužan za moje bele slike sa kojima sam napravila svoj originalni zaštitni znak i neponovljivi autentični likovni jezik.

Ovaj tekst je započet na Dan Svetih Vračeva Kozme i Damjana, a završen na Dan Svetog Djurdjica, 2o1o