Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

PRIČE IZ ATELJEA

 

Slika za dobrog prijatelja

 

imgPre godinu dana, 2013. godine, pozvao me je dokotor Nenad A., direktor jedne beogradske klinike. Rekao mi je da je moje slike godinama viđao kod svojih kolega i da se podjednako dopadaju i njemu i njegovoj supruzi Aleksandri, arhitekti. Nadao se da će uspeti da nabavi bar jednu i u nekoliko navrata svraćao je u beogradske galerije, ali su mu uvek bile skupe.

– Ja ne znam ko to može da kupi! Bar da daju na odloženu otplatu... Zato mi je moj prijatelj, likovni kritičar koga Vi znate, sugerisao da Vas lično potražim pa mi je dao i Vaš broj telefona.

Tako je posle nekog dežurstva doktor Nenad došao u moj atelje. Bio je to elegantan gospodin od oko četrdesetak i nešto godina, prijatnog izgleda koji je podsećao na manekena. Čim je ušao u atelje, primetno se ozario:

– O kakva bajka! Sušta suprotnost mom bolničkom okruženju! S pažnjom je razgledao sliku po sliku, pitao odmah za cene, a naročito je zamolio, kad odabere neku, da je otplati u više rata. Doktor je imao troje dece, svi su pred studijama.

Tom prilikom nije hteo sam da odluči šta da uzme, jer je trebalo zajedno sa suprugom da odabere sliku za poklon jednom dobrom prijatelju.

– Slike mi se dopadaju. Odgovara mi i Vaše ime, moj prijatelj zna za Vas i vrlo će se obradovati poklonu.

Susret je trajao dvadesetak minuta i doktor je obećao da će doći sa suprugom za nekoliko dana.

U poslednje vreme veliki broj ljudi dolazi i prolazi kroz moj atelje. Gledaju, razgledaju, pitaju, uzdišu, razmišljaju, ponešto snime i bez obzira što su cene i uslovi kupovine slika vrlo povoljni, oni se, ipak, teže odlučuju da kupe.

Ali meni je zadovoljstvo da sve pokažem, jer samo preko publike i njenog odnosa prema slikama mogu da doznam šta ih i koliko zanima, da li sam i koliko uspela da ih zainteresujem. Nikad mi nije bio cilj da radim hermetične slike koje nisu nikome potrebne, već slike koje će uspostaviti dobru komunikaciju sa ljudskom dušom, dakle slike koje će nekog uzbuditi, dodirnuti i pokrenuti. A svi koji dolaze navikli su na izložbe. To su ljudi koji su posećivali naše muzeje dok nisu sasvim zatvoreni ili svetske, koje ređe odlaze jer zbog nedostatka para manje putuju.

Manji prihodi i galopirajuća skupoća svega, čega god se dotaknemo oko nas, ne ostavlja više para ni za pozorišne ulaznice, a kamoli za novi kaput, nove cipele, bezbrižno letovanje ili umetničku sliku, makar i na višemesečnu otplatu.

Tako sam i sama navikla da ljudi dođu u moj atelje, gledaju, uživaju, raduju se i odlaze sa obećanjem da će ponovo doći. Zanimljivo je da se neki vrate, čak i posle nekoliko godina, kad već zaboravim na njih, ali me oni podsete. A neki dođu ubrzo. Međutim, čak i da se ne vrate, doći će novi. I vozač koji vozi prazan autobus mora da ga vozi pravilno i staloženo po svim odredištima, jer već na sledećoj stanici može ući neki putnik. Gledam tako danima mladog galeristu Gorana u obližnjoj galeriji. Završio je nedavno istoriju umetnosti i zakupio mali prostor u mojoj blizini. Dolazi redovno, svakog dana i večito se nervira što „nema nikakve prodaje“. Kad, jednog dana nađem ga srećnog, presrećnog: u momentu je prodao dosta slika i zaradio za nekoliko meseci!

Sa ovom profesijom je tako: nema stalnog, nema redovnog prihoda, neizvesnost je velika i pravilo je – da nema nikakvog pravila.

Doktor Nenad se zaista ubrzo pojavio kod mene sa svojom suprugom. Bila je to mlada, elegantna žena koja je i pored troje dece izgledala vrlo lepo i mladoliko, bili su izuzetno skladan par. Ona je došla od kuće, a doktor sa klinike. Kako je njemu svaki čas zvonio telefon, još na ulazu je zamolio:

– Morate mi obe pomoći, radi se o suptilnom čoveku izuzetne kulture, mnogo mi pomaže na poslu, ja sam njegov dužnik. Porodični je čovek i ima odraslu decu. Sad mi se pružila prilika da mu se odužim i ja to moram da učinim.

Gospođa Aleksandra je radoznalo posmatrala slike i videlo se da je sva treptala. Pokazala nam je koji su njeni favoriti, ali je rekla da ne sme da pita za cene.

– Nenade, zašto toliko žuriš da kupiš sliku za drugoga? Kad moraš da mu predaš poklon?

– Ovih dana, što pre.

– A koliko para misliš da izdvojiš?

– Ne brini, Aleksandra, sa Slobodankom sam se dogovorio za plaćanje u ratama i ja ću to isplatiti od honorara u dogledno vreme.

– Ali, ipak ne bi trebalo baš sad da se zadužuješ kad znaš da za tri meseca imamo godišnjicu braka i bolje bi bilo prvo nama nešto da kupiš.

– Draga Aleksandra, sve to imam u vidu, pare nisu bitne, bitno je što mi taj čovek mnogo znači. Bez njegove podrške teško bih opstao, a stalo mi je do njegovog prijateljstva.

– Pa, dobro, kad si tako olučio, nisam ti ja potrebna.

Doktor se okrenuo ka meni.

– Možete li mi Vi pomoći? Kakvu biste sliku Vi dali takvom čoveku? Rekla sam mu da je dovoljno da odabere onu koja mu se sviđa bez obzira na veličinu i važno je da mu od srca pokloni.

– Vidim da me ni Vi niste razumeli. Kad se čovek nekome za nešto odužuje, to treba da zvoni i svi to treba da primete i da zauvek zapamte. To se ne sme otaljavati.

Iznenadio nas je obe i mi smo odustale od bilo kakvog ubeđivanja. Doktoru je ponovo zazvonio telefon, javljali su mu da je nekom operisanom pacijentu loše i on je odmah krenuo ka svojoj klinici, a supruzi je predložio da uzme taksi do kuće. Na izlazu, meni se opet zahvalio i obećao da će se javiti i za koji dan doći da sam odabere sliku.

Aleksandri je bilo žao što nije ponela kući bar jednu sliku sa sobom, pa mi je samo tiho rekla:

– Divne su Vam slike, ali takav je moj muž, prvo će drugome da se oduži pa onda sebi. Nažalost, moram još malo da pričekam.

Beše to ponedeljak uveče a u petak iste nedelje, doktor Nenad je došao po sliku.

– Ni Vi, ni moja supruga niste ništa razumeli, baš sam vas obe zbunio. Sliku kupujem za mog naboljeg prijatelja, moju Aleksandru sa kojom sam dvadeset pet godina u braku i samo sam malo požurio, da je što pre obradujem!

Doktor Nenad se nije zbunio. Uzeo je sliku koja „zvoni i koju će svi da primete“. Uzeo je sliku, ne kako je najavio za „dobrog“, već kako je na kraju priznao, za „najboljeg prijatelja“.

Pisano od Svetog Jovana do Svetog Save 2014.

"PILJARICA" SA SENJAKA

 

Toplo i prijatno avgustovsko predvečerje, negde 2005. godine. Blagi smiraj dana prosto me je izmamio iz ateljea. Spuštala sam roletnu i zaključavala atelje kad se na samo dvadesetak metara dalje, na slobodnom delu parkinga, pri velikoj brzini, zaustavio neki ogromni stari mercedes. Gume su neprijatno zaškripale pa sam se trgla i poželela da se što pre udaljim. Baš tada se kroz otvoreni prozor auta čuo ženski glas:

   - Stanite, stanite, čekajte malo!

    U mojoj blizini nije bilo nikoga, trotoar je bio prazan, a mala, punačka ženica jednom rukom je mahala, drugom zaključavala auto i ponovo se, bez sumnje, meni obratila:

   - Slikarko, vas tražim!

    Okrenula sam se i začuđeno joj pošla u susret, da čujem šta hoće!

    Tek kad se uspravila i kročila na trotoar, pred sobom sam videla nemarno obučenu ženu, mokrih nogu u plastičnim, skoro blatnjavim papučama, kao da je upravo izašla iz neke bašte. Odmah sam zapazila malu, crnu, skoro dečju, lakiranu tašnicu koja joj je klizila sa levog ramena i više ličila na pozorišni rekvizit nego na pristojnu žensku tašnu.

   - Ja pošla kod vas, da vidim šta imate...

    Ništa mi se kod nje nije svidelo, ni njen izgled, ni nastup, ni brzina, pa sam pokušala da je izbegnem:

   - Znate, užasno žurim, čekaju me kod kuće i već kasnim, a i nemam sad ništa naročito...
   - Ma, samo dva minuta, da pogledam slike...

    Ovo me je dodatno iznerviralo: ona će moje slike da vidi za dva minuta!

   - Ali zaista žurim, dajte mi vaš broj telefona, pa ću vas pozvati na sledeću moju izložbu.

    Ona se nije predavala, nikako je nisam mogla izbeći:

   - Ej, nemoj me zafrkavati! Bila sam na tvojoj izložbi u Domu vojske tri puta prošle godine i to zbog jedne bele stolice u bašti među crvenim ružama. Baš takve ruže sam domaločas zalivala u svojoj bašti i sve vreme mi je bila tvoja slika u glavi. U jednom momentu rekoh sebi: ’Hajd’ časkom, da odem do nje da vidim ima li ona još tu sliku!‘ Brzo sam isključila crevo za vodu i ovako mokra i blatnjava sela u auto i dojurila od Senjaka do Banjice za samo desetak minuta. Znala sam gde ti je atelje, jer se često parkiram ispred tvojih vrata kad nešto kupujem u glavnom tržnom centru. Imaš li ti tu sliku?

   Dileme više nije bilo. Ova žena je tačno znala šta hoće i morala sam ponovo da otključam vrata, a ona je pravo sa ulaza prepoznala sliku.

   - Evo je, uh što je dobra!

    Kad sam joj rekla cenu, ona se sneveselila.

   - Neću smeti toliko da potrošim, a može li niže?
   - Ne može i meni ta slika veoma znači.

    Nisam htela da spustim cenu, pa smo odustale od daljeg ubeđivanja.

    Na podu, prislonjena uza zid, stajala je dugačka "bela" slika, veličine 40x120 cm, sa školjkama i ornamentima.

   - Sviđale su se meni i tvoje bele slike. Jedna slična ovoj, promakla mi je pre desetak godina, al’ pričaću ti o tome drugi put...  Nego, koliko je ona?

    Rekla sam joj cenu: 1500 evra.

   - Ne može niže?
   - Ne može!

    Ona se brzo, skoro munjevito snašla:

   - Slušaj, imam ideju. Idem ja sad u "Staklenac" da pokupim pare, pa se vraćam. Sad je sedam i petnaest, do osam i deset sigurno se vraćam. Nemoj, molim te, da ne budeš tu.

    Bila sam zgranuta. Pomislila sam da je kakav reketaš i uhvatio me je bes.

   - Izvini, odakle da pokupiš pare?

   Kad je videla moje uzbuđenje, slatko se nasmejala:

   - Ne brini, imam ja u "Staklencu" jednu kockarnicu, drugu na Zelenom vencu, imam još i neke svoje aparate u tuđim kockarnicana, nego moram da požurim  i pokupim dnevni pazar jer se "Staklenac" zatvara u osam sati. Požuriću najviše što mogu, staviću pare u kesu i eto me nazad!
   - A koliko će tu biti para? – pitala sam je.
   - Pa bude u dinarima, od hiljadu do hiljadu i petsto evra...

    Ona je opet munjevito i brzo odreagovala.

   - ’Ajde da se dogovorimo: ako bude manje od hiljadu i dvesta, ja ću nadoknaditi, a sve što bude više, tvoje je. Ovde ćemo izbrojati, sabrati i podeliti sa današnjim kursom evra. Nemoj ništa da sumnjaš, biće sve u redu.

    Tako me je ona ubedila, pa sam iz neke čudne radoznalosti pristala da je čekam u ateljeu. Slika koju je htela da kupi bila je dobra i vrlo zanimljiva, takve slike uvek nalaze put do kupca. Radila sam je s ljubavlju skoro mesec dana i nije trebalo da se kockam – hoće li mi ona doneti 1200 ili koji evro više.

   Dragica, tako se zvala, bukvalno me je smotala svojom brzinom, a ja sam za kratko vreme otkrila da je u njoj bilo nečeg neobičnog, što nikako nije išlo sa njenom spoljašnjošću. Dobro se izražavala, brzo i inteligentno reagovala, poznavala je moje slike, a, ispostaviće se kasnije, poznavala je i srpsko slikarstvo, umetnike i umetnost uopšte.

    To što drži kockarnice mi nije govorilo ništa, jer su njihovi vlasnici bili iz svih društvenih slojeva.

    Bila je nekoliko godina starija od mene i odmah je, samoinicijativno, prestala da mi persira.

    Videlo se da je brzo i lako uspostavljala konverzaciju sa ljudima, posedovala je urođenu lakoću organizacije, brzo je dovodila stvari u vezu, bila je spontana i jednostavna.

    Ali ja danas znam: da nisam olako pristala na njen predlog – ne bi bilo ove priče koju sam odavno želela da podelim sa drugima.

    Svako ko je došao u moj atelje, a bilo ih je mnogo, ispričao mi je bar delić svoje životne priče. Neko ukratko, "s nogu", neko se baš raspriča, neke su priče slične, ponekad identične, a Dragičina je, bar meni, posebno zanimljiva, jer je najvećim delom vezana za slike.

    Bilo je prošlo osam uveče kad se skoro na istom mestu, pored trotoara, opet u brzini, zaustavio njen stari mercedes.

   Gasila je motor, a levom rukom podigla dve kese, nalik onima iz samoposluge.

   - Evo me, evo me, pa nisi valjda pomislila da se neću vratiti?

    Izašla je iz auta i opet joj je ona smešna dečja tašnica skliznula sa levog ramena. Odmah mi je pružila jednu kesu i iz te tašnice izvadila papirić i olovku.

   - Evo ti jedna kesa, broj i beleži koliko ima kojih novčanica, ja ću drugu kesu, pa ćemo sabrati i podeliti sa današnjim kursom.

    Ispred nas su se odjednom našle dve gomile nabacanih novčanica i metalni novac, kao kad se na kraju radnog dana izruče dve kancelarijske korpe za đubre.

    Nas dve ubrzo sastavismo dnevni pazar iz jedne njene kockarnice, a kad smo sabrale i podelile sa kursom evra, bilo je 1287 evra. Tako i danas stoji zapisano u evidenciji pored te slike.

    Mene je fascinirala brzina kojom je ona skoro napamet podelila dinare sa evrima, da sam sa nevericom morala da je zamolim da mi to ipak proverimo uz pomoć digitrona. Ona je odmah iz one malene tašnice izvadila mobilni telefon i na njemu izračunala –  isti iznos.

   - Eto, vidiš, – reče mi Dragica, skoro trijumfalno – rekla sam ja tebi da neće biti manje. Evo ti pare, daj mi sliku, pa odoh da nastavim da zalivam cveće, ostalo mi je još dosta. Kad sasvim završim kuću, doći ćeš kod mene da vidiš gde ti stoji slika. Tvoja slika mi je prva u novoj kući. E, imala sam ja odličnu zbirku slika, ali to je tužna priča i nije za ovo veče...

    Nisam je zadržavala, ona je izašla sa slikom, ja sam ostala zbunjena, čak nisam zabeležila ni njen broj telefona.

   Nedelju dana kasnije, ona se javila.

   - Slika mi je odlično legla. Vidim je iz bašte kroz široka stakla dnevnog boravka. Neću da stavljam nikakav ram, ostaviću ove tvoje lajsne, jer većina slika koje sam imala bile su ovakve, u običnim drvenim lajsnama.

   - Pa koja većina slika, rekla si ono veče da je to tužna priča, o čemu se radi? – bila sam radoznala.

   – Znaš, ja se sa slikama družim skoro četiri decenije. Kad sam diplomirala na Ekonomskom fakultetu, moji roditelji, profesori, kupili su mi jedno Konjovićevo Žitno polje. Tada su mi rekli: "Za more i putovanja zaradi sama, a mi smo ti kupili vrednost za pamćenje." Drugu Konjovićevu sliku dobila sam od kumova za venčanje. Bilo je to negde sedamdesetih godina prošlog veka. Svi se sećamo tih vremena, jer smo živeli dobro. A znaš li zašto smo živeli dobro? Živeli smo na kreditima koji su bili jeftini i inflacija bi ih do kraja isplate obezvredila. Tako smo skoro džabe ili upola cene zimovali, letovali, kupovali automobile, tako sam ja kupila sebi prvu bundu. Poslednja rata za nju mi je bila kao ulaznica za pozorišnu predstavu. Trajalo je to godinama, ali kad smo sredinom osamdesetih hteli da kupimo novu škodu, krediti su postali skuplji i nisu se više isplatili. Tada sam ja, šale radi, skinula sa zida jednu Konjovićevu sliku, odnela je na procenu i za kratko vreme prodala.

    Za te pare, Dragica je, kaže, kupila novu "škodu" i još su ona, muž i kćerka bogato letovali na moru. Roditelji su se ljutili što je prodala sliku, ali je ona njima obećala da će sliku otkupiti i da će početi da kupuje i druge vredne slike.

    Nekoliko godina kasnije postavili su je za finansijskog direktora u firmi u kojoj je neprekidno radila. Bila je to jedne od onih vrlo uspešnih izvozno-uvoznih firmi kakvih je bilo napretek u staroj Jugoslaviji. Svašta su uvozili i svašta izvozili, a radili su dobro čak i za vreme ekonomskih sankcija. (Srbiji su 1992. godine uvedene ekonomske sankcije koje su ukinute tek 2001. godine.)

   Njena firma je sponzorisala značajne umetničke, kulturne i sportske manifestacije. U kancelariju, na potpise ugovora, dolazili su joj poznati reditelji, glumci, književnici, sportisti i poneki slikari.

   Bile su to godine krize koje su najpre pogodile penzionere i one firme koje su zavisile isključivo od uvoza sa zapada. Ljudi su naglo ostajali bez posla, intelektualci, a naročito mladi ljudi, bukvalno su bežali iz zemlje jer je posla bilo sve manje. Oni koji su, ipak, ostali, da bi preživeli, prodavali su voće i povrće po pijacama, švercovali robu iz Turske i Mađarske, benzin iz Rumunije i prodavali ga duž puteva u plastičnim kantama, neki su dilovali devize i cigarete, preprodavali razne druge deficitarne proizvode.

   Bile su to godine zatvora kad su se pred stranim ambasadama svakodnevno formirali dugački redovi za dobijanje viza i putničkih dozvola za izlazak iz zemlje.

    Civilni letovi sa Beogradskog aerodroma bili su suspendovani, na njega su sletali samo specijalni avioni sa stranim izaslanicima.

   Dragica je sa mužem, inženjerom, i kćerkom, studentkinjom Medicinskog fakulteta, živela u stanu na Banovom brdu.

    Koliko je kriza bila velika, videlo se i po tome što su joj dve stare gospođe, iz uglednih porodica, da bi kupile lekove iz inostanstva, ponudile na prodaju po jednu sliku Peđe Milosavljevića. Dragica je otkupila obe.


    Tih godina, svraćali su kod nje u kancelariju razni dileri, nudeći joj svašta. Dragica nije volela antikvitete, ali su je, zato, zasipali ponudama slika, a ona je, kaže, kupovala one vredne, koje su se prvenstveno njoj dopadale. Pritom je svaku sliku lično nosila na procenu, a za jedan mali, izuzetan crtež olovkom, našeg poznatog slikara, putovala je, na paralelnu procenu i u Novi Sad. Imala je posebnu fasciklu punu sertifikata.

   Kada sam glasno izrazila svoje iznenađenje, Dragica je samo mirno rekla:

    - Pa mora se tako, znaš koliko je bilo falsifikata koji su se videli golim okom! Osim toga, novine i televizija su neprekidno otkrivali neku aferu sa falsifikatima...

   Zbilja je bilo tako: da bi sačuvali goli život, neki su se bavili kopiranjem slika poznatih slikara.

   U isto vreme, Dragica je kupila i veliki plac na Senjaku, "da jednog dana siđe iz solitera u baštu."

   - Bila sam ja i na tvojoj izložbi u mom bivšem komšiluku na Banovom brdu, kod gospođe Mice Mihajlović u „Stankom“ firmi. Mica me je ubeđivala da uzmem jednu tvoju "belu" sliku iste ove veličine, sa gnezdom i frulašem koji doziva ptice. Ja se mislila, premišljala, i otišla na službeni put u Atinu. Kad sam se vratila, sliku je već kupio moj komšija, Nebojša Čović. Vidiš otkad ja tebe znam i pratim sve tvoje izložbe...

   - Tek sad je meni jasno zašto si uzela ovu belu. Čim si je spazila, odmah si pitala za cenu.

   - Jeste, ona je vrlo slična onoj od pre deset godina koju sam kod gospođe Mice gledala dva sata, zato mi je za ovu trebalo samo dva minuta da se odlučim.

   Na moje pitanje koliko je slika imala, Dragica je izbegla odgovor, samo mi je rekla:

   - Broj slika uopšte nije bitan, treba držati samo vrhunske slike i kad god je kriza, naći će se uvek "neko ko će to dobro platiti."

   - A dobro, šta se desilo sa tvojom kolekcijom? – insistirala sam.

   - Posle 2000. godine, čim su se dovukle strane banke, upadnem i ja u zamku njihovih dobro sročenih reklama i olako uzmem jedan, a muž drugi kredit, da bismo što pre završili kuću. Ubrzo, takoreći, preko noći, muževljeva firma odlazi u stečaj, a čovek pred penzijom na ulicu...

   Dragica je dve godine otplaćivala oba kredita i izdržavala porodicu, ali su i njenu firmu, iako je bila uspešna, ugasili.

   Rekla je da je to jedva preživela. Dva stručnjaka na ulici, kćerka apsolvent na Medicinskom fakultetu, dva neotplaćena kredita, započeta kuća, trebalo je živeti, ali kako?Razmišljali su da prodaju stan, od njega su mogli da „otkače“ samo kredite, a bilo ih je sramota da se kao odrasli ljudi  vrate starim roditeljima.

   Tada su Dragici pale na pamet slike.

    Znala je mnogo poslovnih ljudi, oni su imali poverenje u nju, znali su da ima odlične slike i pouzdane originale, a bio je to i dobar momenat za prodaju,  jer je u zemlju ušlo mnogo para u vidu donacija koje su završile u raznim džepovima.

    Tako je u tišini, bez posrednika, bez dilera, Dragica relativno brzo i jednostavno prodala celu svoju kolekciju slika.

   Odmah je u celosti „otkačila“ oba svoja "bezobrazno skupa" kredita, poslala kćerku na doktorske studije u inostranstvo, dokupila sebi i mužu penzijski staž, a ostalo joj je dovoljno para i da nešto novo započne.

    Tako su joj slike spasile porodicu i donele novo samopouzdanje.

    Međutim, novi poslovi su slabo išli, iako je Dragica imala ogromno poslovno iskustvo. Šta god bi započela, išlo je traljavo, jer su se naglo otvarali veliki tržni centri koji su bukvalno gutali male lokale. Tako je ona pokušavajući da započne bilo šta normalno potrošila "jedan lep stančić na zakupe lokala i uređenje enterijera." Radila je i u firmama svojih kolega, a onda je iznenada na sve poslove stavila tačku i pokupovala aparate za kockarnice. Bilo je to samo koji mesec ranije.

    Kockarnice su jedine donosile dobit i ona je rešila da završi kuću i punoletni mercedes zameni novim autom.

   - Tako, draga moja slikarko, slike mi još nisu na redu, ali mene je kod tebe dovela ona bela stolica, a vratila sam se sa drugom "belom" slikom.

   Belu stolicu sam ja u međuvremenu poklonila osobi koja mi je učinila važnu uslugu, a Dragicu sam srela sledeće, 2006. godine na otvaranju moje nove izložbe u Galeriji ULUS-a.

    Između mnogih osoba, strpljivo i sa strane, stajala je elegantna gospođa i toplo se smešila.

   Prišla mi je držeći u ruci jednu crvenu ružu i odmah me pitala:

   - Hajde, seti se, odakle me znaš?

    Osmeh i biserni zubi bili su mi poznati, ali negovana kosa, lep komplet odeće, skupe cipele...  pa kako da je prepoznam?

   - Nemoj da se mučiš, ja sam ona "piljarica" sa Senjaka što je prošlog leta bila u tvom ateljeu, a ova ruža je za tebe, iz moje bašte.

    Pisano između Velike i Male Gospojine 2013.