Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

SLIKARKA GORDANA JOCIĆ

sNa otvaranju Oktobarskog salona u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" 1978. godine prišla mi je slikarka Gordana Jocić i bez upoznavanja rekla: "Svidja mi se tvoja Stalaža – tradicionalno a savremeno, dobro si to smislila! Jel’de, Dragane?" Dragan, Dragoslav Đorđević se nasmešio i klimnuo glavom. On je bio ugledni likovni kritičar a radio je kao kustos u Muzeju savremene umetnosti. Njih dvoje su bili veliki prijatelji.

Od te večeri Goca i ja smo se stalno sretale, putevi su nam se namerno ukrštali, a kako sam ličila na njenu najmlađu sestru koju je ona veoma volela, uzela je na sebe obavezu "da mora da brine o meni."

Meni je to bilo simpatično ali me je ona zaista podržavala i u svemu savetovala. Bila je deset godina starija i imala je urođenu dozu mudrosti koju ja tada nisam imala ni u tragovima.

Goca je vozila crveni spaček "dijanu" sa pokretnim krovom, živela je sama, skromno ali ležerno, od penzije pokojnog muža, kontroverznog reditelja Ljubiše Jocića. Svojim spačekom svima je razvozila slike po izložbama i galerijama i nije joj bilo teško da po svakakvom vremenu vozi u bilo koji deo grada.

Tiha i plemenita, svaki čas me je na nešto podsećala. Još za vreme studija, urednik kulture u Politici, Milan Vlajčić, često je objavljivao moje crteže-vinjete u subotnjem dodatku za kulturu. U to vreme, iako sam bila u braku, radila sam i živela sama sa malim detetom u adaptiranoj vešernici od dvadesetak kvadrata u Novom Beogradu, kod Studentskog grada, daleko od centra. Često nisam stizala da na vreme nacrtam ili odnesem radove u Politiku. Goca bi me prosto naterala: "Hajde, uradi, nacrtaj časkom crteže, uradi što više, nemoj da si sujetna, pa neka odaberu, važno je da ti ime izađe, crteže ionako niko neće upamtiti."

Ona je stanovala u Bulevaru Lenjina, preko puta IV Opštinskog suda, takođe u Novom Beogradu i nije joj bilo teško da sutradan dođe i po moje radove.

Goca je tada bila u svom stvaralačkom zenitu; cenjena od stručne kritike, muzeji su joj otkupljivali slike, kolege su je poštovale, a bila je omiljena i kod građanske klase koja je kupovala njene slike.

Bila je izuzetna ličnost, nežna i emotivna, a vrlo jednostavna i sve komplikovane životne situacije umela je da prevede u obične i jednostavne.

Dogovarale smo se i oko izbora radova za izložbe. Jednom smo doživele veliko razočaranje. Pozvane smo na neku važnu aukciju koja se održavala u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" i mene Goca ubedi da poklonimo po jednu dobru ali veliku sliku. "Jedino ako damo velike slike moraće da nas stave na glavni zid, a tu će se sve dešavati, pa će nas svi primetiti."

Tako smo i učinile, pa se na otvaranju izložbe, srećne i razdragane, pojavismo među prvima.

Naše slike ne samo da nisu bile okačene na glavnom zidu, nisu bile okačene nigde, ostale su nabacane na nekoj gomili. Na glavnom zidu stajali su plakati Miće Popovića, Olje Ivanjicki i drugih poznatih slikara. Razmenismo tužne poglede. "Šta ćemo", veli Goca, "oni su imena, okačili su njihove potpise i narod će to skupo da plati. To je cena slave."

Međutim, bilo je onih koji su cenili moj i njen rad.

Bila sam mlada i ambiciozna, interesantna nekim kolekcionarima, a zapazili su me skoro svi likovni kritičari. Među njima se izdvajao jedan izuzetno uticajan i moćan kolekcionar, ali problem je bio što mi se žestoko i neumorno udvarao. Svašta mi je obećavao. Bila sam udata a on oženjen, ali bio je toliko uporan, da me je svuda pratio. Postao mi je mora. Počela sam da ga se plašim. Često je i dugo sedeo u Prodajnoj galeriji na Kosančićevom vencu kod Zdravka Vučinića i Mileta Tomovića.

Meni je Prodajna galerija veoma značila, jer sam živela od prodaje svojih radova, a godišnje bi prodali i po tridesetak slika. To nije bila obična prodajna galerija, već prvi prodajni salon jugoslovenske umetnosti na području ondašnje Jugoslavije u kojem su moje slike stajale tik uz dela Otona Glihe, Cijuhe, Miljenka Stančića, Eda Murtića, Nives Kavurić Kurtović, Ane Temkove, Milana Kečića, Zorana Petrovića, Konjovića, Peđe Milosavljevića i drugih jugoslovenskih slikara, velikana.

Bila je na ceni i Jugoslovenska galerija reprodukcija umetničkih dela u Dositejevoj ulici, u kojoj sam kao učesnik značajne izložbe Perspektive IV, takođe mogla da izlažem i prodajem, kao i u našoj ULUS-ovoj galeriji koja je tada bila u Paviljonu u Masarikovoj ulici na mestu današnje javne garaže, ali obe ove galerije su bile tek delić Prodajne galerije koja je bila pravo mesto za moje slike.

Tada sam radila tzv. "bele slike" koje su se sporo sušile, ali i takve, sveže, prodavane su i nošene avionima širom sveta.

Dotični bogati kolekcionar sedeo je u Prodajnoj galeriji satima, u svako doba dana. Da bih ga nekako izbegla, često mi je Goca nosila slike.

Jednog podneva pojavismo se nas dve u Prodajnoj galeriji. Gospodin je sedeo sa Miletom Tomovićem, ja sam ga samo pozdravila, njemu to očigledno nije bilo dovoljno, pa kad smo se nas dve, izlazeći, našle na stepeništu, on mi se drsko obratio:

"Slušaj ti, mala, zatvoriću ja tebi celokupnu prodaju u Beogradu, niko ti više neće kupovati slike, a tek sa Dedinja – neće ti niko doći!..."

Beše tu još nekoliko ucenjivačkih rečenica od kojih mi se krv sledila. U tom momentu, Goca se okrenu i sa vrha stepeništa mudro mu odbrusi:

"Možeš, možeš, slobodno, Dedinje ionako ne kupuje slike. A možeš i da isforsiraš koga hoćeš, moja će Boba i bez tvoje pomoći postati velika slikarka. Živi bili pa videli!"

Goca me blago prigrli, otvori ona velika drvena vrata i nas dve se nađosmo na kaldrmi Kosančićevog venca. Počela sam od straha da se gušim, uplašena da će me ovaj vrlo opasan čovek upropastiti.

"Ma, ne plaši ga se. To je samo povređena muška sujeta. Ne može ti ništa. Ovde su i Zdravko i Mile i Neša, naši drugari, a ni on nije takav bednik da tu sedi po ceo dan i priča protiv tebe. Imaćeš i samostalne izložbe, dolaziće ti kući, kao i meni."

"Pa gde ljudi da mi dođu u onu vešernicu?"

"Nema to veze, svi veliki umetnici su na početku bili siromašni. Seti se Miroa, Van Goga, Modiljanija. Ko hoće, naći će te i u šupi, ne možeš imati atelje sa dvadeset pet godina..."

Otišle smo na Kalemegdan i sele na klupu ispred njene omiljene fontane Ribara, koju je ona često crtala i tu me je Goca bar još dva sata tešila. Nije htela da me vrati u Novi Beograd dok me nije umirila i razvedrila.

I zaista, gospodina sam sve ređe viđala, on je ubrzo otvorio privatnu galeriju, a za njim je svoju galeriju otvorila i gospođa Vida Gostuški. Ona je pozvala Gordanu da donese svoje slike, a Goca ju je zamolila da primi i moje, što je Vida prihvatila. Međutim, u Vidinoj galeriji slike su nam stajale mesecima, ali nisu prodate, pa ih je Goca vratila, uz opasku da "nama nisu suđene privatne galerije i ko zna zašto je to tako, ali smo bar probale."

Čim ih je Goca vratila, obe moje slike kupila je teniserka Sonja Dalipagić koja je sedela na podu moje vešernice i, kaže, prijatno se osećala. I Gocine slike su odmah iz njene kuće odletele za Toronto. I nekako od tada, u moj atelje, koji se kao gnezdo nalazio na vrhu dva ulaza u Trećem bulevaru 178 i 180, počeli su da dolaze izuzetni ljudi i kolekcionari. Između generala i admirala, nekoliko puta dolazio je brat iračkog predsednika Huseina koji je prvi put doneo ogroman buket gladiola koji nije mogao da se unese kroz vrata, pa direktor Nemačkog kulturnog centra kome je Mića Popović preporučio moje slike, pa neki funkcioneri Saveznog izvršnog veća, jedna istoričarka umetnosti iz Zagreba i razni drugi.

Svi oni su jednostavno želeli veći izbor slika, a i da upoznaju umetnika lično, što mislim da je i danas najbolji način da dođete do slike nekog slikara čiji vam se rad dopada.

Mnogi su znali da se Goca i ja družimo, pa nas nisu razdvajali. Godine 1979, novinarka Politike, Mira Živković, pravila je izbor slikara za Likovnu koloniju "Sopoćanska viđenja" i pozvala je i nas dve. U koloniju sam putovala autobusom, sedela sam sa slikarom Velizarom Krstićem, dok je Goca stigla sutradan, sačekavši dve slikarke iz Zagreba i jednog kolegu iz Ljubljane. Bilo nas je više od desetak, smeštenih u motelu Sopoćani, neposredno pored istoimenog manastira.

Jedne večeri, društvo se malo više opustilo, stigli su neki momci iz Novog Pazara sa muzičkim instrumentima i balonima vina. Napravila se velika žurka uz vino koje meni nije prijalo, pa sam se neprimetno povukla i otišla u svoju sobu koju sam delila sa koleginicom Lidijom Macurom.

Šta se te noći dešavalo, mogla sam samo da slutim i odlučila sam da se ujutru vratim za Beograd. Tek pred zoru u sobu se vratila Lidija, bleda, umorna, iscrpljena i sa velikom glavoboljom. Uplašila se kad me je videla kako obučena sedim na krevetu sa koferom pored sebe.

Meni se više nije ostajalo, imala sam lične razloge, te sam tako u ranu zoru pozvala organizatore, Vladetu Palamarević i Ismeta Rebronju, da me odvezu na autobusku stanicu.

Nikoga od društva više nisam videla, samo je posle pet dana moja Goca, natovarena blind-ramovima, platnom i bojama, pravo iz kolonije stigla kod mene, donevši mi gomilu mog i njenog slikarskog materijala. Tada mi je ispričala šta se te noći desilo, dodavši: "Bog te spasao!"

Sledećih nekoliko godina bile su najteže u mome životu, razvodila sam se od tadašnjeg muža i počeo je moj hod po Golgoti. Ne znam kako sam to preživela? Bilo je mnogo stresova, suza, glavobolja, neprospavanih noći, strahova, nemira, morala sam na neko vreme i Beograd da napustim, pa sam se privremeno preselila u Pančevo. Pančevo mi je ostalo u najlepšoj uspomeni, jer je to za mene bila oaza mira i spokoja. Kolege, Delija i Buki Prvački, Mile Đorđević, Svetlana Mladenov, Zoran Rotar i drugi, srdačno su me primili, čak su me nagovarali da se odjavim u Beogradu i prijavim u Pančevu, kako bih tamo dobila atelje.

Duge kilometarske vožnje biciklom po nasipu pored Tamiša i širokim pančevačkim ulicama, plaža na Tamišu, sportski centar, gradski parkovi sa stoletnim lipama i neka vanvremenska tišina koju imaju banatska mesta, bili su lekoviti za moju dušu. I kulturni život je bio živ i interesantan, a odvijao se u obe galerije Centra za kulturu Olga Petrov, kao i u Narodnom muzeju i biblioteci.

U Pančevu sam spasavala goli život i bila spokojna, a Goca me je redovno obaveštavala šta se dešavalo u Beogradu. Ona je svakog ponedeljka sedela u društvu slikara i likovnih kritičara u Maloj Maži pored hotela Mažestik. Tu se ponedeljkom okupljalo malo ali odabrano društvance od oko desetak umetnika i likovnih kritičara. Oni su se družili, razmenjivali mišljenja, iskustva, dogovarali se oko izložbi, konkursa, žiriranja, ali bilo je reči i o nagradama. Bili su poput klana. Šta bi se tu dogovorili – tako se i događalo. Od Goce sam unapred znala ko će, sa velikom izvesnošću, dobiti nagradu na nekoj kolektivnoj izložbi. Tužno, ali istinito. Nagrade su delili najpre međusobno, a dešavalo se, istina, da rad zaista zasluži nagradu.

Sve te kolege i sama sam dobro poznavala i uvek sam mogla da im se priključim, ali mi je smetao kafanski dim.U Pančevu je, pak, druženje sa kolegama bilo mnogo ležernije, u nečijem dvorištu, uz kolenice iz ogromnog kotlića, pečeni kukuruz i bundeve, uz čvarke i roštilj.

Goca me je ubeđivala da se zbog ovakvog načina nagrađivanja ne treba sekirati. "Ništa ne smeš da shvatiš preozbiljno. Nagrade su krajnje relativne i stvar su dogovora i pregovora, kreditiranja i vraćanja dugova, a umetnost je često tu negde. Nekome treba nagrada zbog profesure, nekome treba izložba zbog reizbora, nekome treba dati da radi neki spomenik ili mozaik zbog para, pa šta da se radi..., zato i ne možemo da se setimo nekih nagrađenih umetnika i zato ne treba trošiti zdravlje na nagrade, već na umetnost. To je jedino što iza nas ostaje. Ma, koga posle zanimaju nagrade, profesure i titule? Punoća naše umetnosti se ostvaruje kroz prihvatanje drugih ljudi i nikakva ti nagrada neće pomoći ako slika nije dobra. Znaš, publika dobro zna sve te igre..."

Goca je, kao što rekoh, sve umela da sjajno pojednostavi i prevede u normalan život. Ništa nije mistifikovala i ničemu nije davala oreol besmrtnosti.

Ponekad smo zajedno vozile bicikl, ja "poni", Goca pravi "brzinac". Preko ulice Narodnih heroja začas bih stigla do Starog Merkatora gde me je ona čekala, a onda bismo se vozile do Muzeja savremene umetnosti. U povratku smo pile limunadu ispred hotela Jugoslavija.

Posle jedne takve vožnje, Goca me privuče i zaverenički šapnu:

"Moraš da vidiš kako sam iscepkala celu istoriju umetnosti!"

Kad smo se popele u njen stan, u srednjoj sobi u kojoj je slikala, svuda po podu i stolicama bili su razastrti parčići rukom iscepkane Mikelanđelove Sikstinske kapele.

U momentu sam bila šokirana, ali me ona preduhitri: "Ne brini, nisam luda, cepkala sam smišljeno, da bih određene parčiće uvećala i tačno toliko preparirala platno, pa ću onda na tom delu da citiram ono što sam odabrala."

I zaista su njene slike bile neobično zanimljive; jedan deo slike je bio veran citat, drugi je bio njen crtež, a između njih – čisto, sivo laneno platno.

Citat je bio toliko veran, kao da je prenesen deo zida Sikstinske kapele a takav efekat dobijala je dobrim delom i zbog laka kojim je premazivala citat.

Činilo mi se da je to što radi komplikovano, ali me je ona ubedila da se sve radi "lako i brzo, samo ako imaš dobru ideju, a onda moraš dosledno da je sprovedeš."

Ja pripadam drugoj vrsti umetnika, onima koji u toku rada beskrajno menjaju i početnu ideju i način izvođenja.

Goca je imala neobično životno iskustvo koje je od nje stvorilo pametnu i zrelu ženu, a mudrost joj je bila urođena.

U braku sa Ljubišom Jocićem samo je ona mogla da ostane, jer je bila beskrajno tolerantna.

Talentovani reditelj, pesnik i pisac bio je prilično razuzdan i ekstravagantan, okupljao oko sebe harem žena, mladih glumica koje je Goca poznavala i time je dovodio u neprijatne situacije. Kad je meni bilo teško oko razvoda, kada sam se nalazila, kako mi se tada činilo, u bezizlaznim situacijama, Goca me je tešila prepričavajući traumatične scene koje je Ljubiša njoj priređivao, trudeći se da mi i najteže probleme predstavi prolaznim i rešivim i da me zasmeje.

Molila me je da ne plačem i da "ne isušujem oči", da čuvam srce i ruke jer će mi zdravlje biti potrebno za rad i u pedesetoj i u sedamdesetoj godini kao i tada.

"Niko nije vredan tvoga života. Tebe je na ovaj svet Nebo poslalo da obaviš neki zadatak, da nešto vredno uradiš, a ne da se baviš frustriranim ljudima. Zato ćeš odmah sada da staviš tačku na njih i da se okreneš samo sebi."

"Kako?"

"Lepo! Dragan je pre neki dan postao predsednik Umetničkog saveta u Savremenoj galeriji Olga Petrov u Pančevu i pitao me je hoćeš li tamo da izlažeš. Rekla sam – hoće! I zato sad, kad ja izađem, zaključaj vrata, smisli koncept i počni odmah da radiš. Kad se kroz rad potvrdiš – svi koji te muče i kinje postaće minorni i beznačajni."

Na kraju mi je dobacila:

"Doći ću za nedelju dana, da vidim dokle si stigla." Iznenadila me već sutradan pravdajući se još s vrata: "Izvini, evo mene opet. Noćas me je grizla savest, dala sam ti zadatak da počneš da radiš, a nisam te pitala imaš li čime. Molim te, reci mi iskreno, imaš li para za hranu za tebe i dete? Eto, ja prodala neki dan sliku, pa sam ti donela nešto para i ovaj materijal."

Goca je donela pune ruke slikarskog materijala; nekoliko metara lanenog platna, nekoliko velikih kvalitetnih tuba boja, laneno ulje i još koješta.

Pošle su mi suze. Toliko me je ganula svojim gestom, da nisam umela da joj objasnim i da je ubedim da ljudi dolaze, ovde, u vešernicu, baš kako je ona predvidela, i kupuju moje slike.

Sa Gocom sam se osećala sigurnije i radosnije.

Kad sa ove vremenske distance razmislim, verujem da je nju samo Nebo poslalo da me izvuče iz ponora. Posle svakog razgovora sa njom dobijala sam magičnu energiju i veliku volju. Goca je imala i životnu i umetničku zrelost koju je dobrim delom stekla i od znatno starijeg Ljubiše Jocića.

U međuvremenu se razboleo Dragoslav Đorđević i nestao je osmeh sa Gocinog lica. I mene je to rastužilo, s obzirom da mi je, kao mladoj umetnici, Dragoslav bio vrlo naklonjen, a bio je vrlo drag čovek koji je sa radošću pratio slikare poetske figuracije. Goca se povukla u svoje tišine, manje je izlazila, promenila je način ishrane u makrobiotički. Nisam od tada sa njom pojela nijedan sladoled ili “srneća leđa“ ispred hotela Jugoslavija. Ušla je u fazu zdravstvenih strahova, mada je među rođacima i kupcima imala dosta lekara.

Nekako u to vreme, ja sam ušla u drugi brak i udajom sam stekla pristojan stan, preselivši se iz vešernice u Novom Beogradu na Banjicu, gde i danas živim.

Sređivala sam novi životni prostor godinama, a kad sam htela da ugostim moju Gocu, iznenadio me je njen odgovor:

"Lepo si krenula sopstvenim putem i niko tebi više ne treba. Tvoj put je otvoren i slobodno idi napred! I zapamti – ne osvrći se ni na koga!"

"Šta joj je?"– pomislila sam. Nisam razumela šta je ovim htela da kaže. Preispitivala sam se: da nešto nisam pogrešila? Ništa mi nije bilo jasno, sve do jednog letnjeg dana kada je moj suprug Stevan, anesteziolog na VMA, došao s posla i rekao mi: "Nažalost, moram da ti kažem tužnu vest. Danas je u Kliničkom centru operisana tvoja Goca..." Znala sam šta to znači. Ubrzo, posle toga, jednog kišnog, novembarskog dana, 1989. godine, sa ovog sveta otišla je moja Goca u svojoj 46. godini. Iste godine napustio nas je i njen malo stariji prijatelj, Dragoslav Đorđević.

Hrabro se borila sa svojom bolešću, nikoga nije opterećivala. Na dan njenog odlaska napisala sam tekst o njoj, ali ga ovog puta nisam ni tražila ni čitala. Sećam se da sam ga pisala u suzama, pa neka takav i ostane, u arhivi.

A ovaj tekst, napisan sa distance od skoro četvrt veka, diktiralo je vreme, a to znači: jednom je u ovom gradu živela jedna divna slikarka, moja prijateljica i zvala se Gordana Jocić.

Pisano od Spasovdana do Vidovdana 2013.

 

OTVARANJE IZLOŽBE

sVelika je to svečanost i veliko uzbuđenje. Svaki umetnik ima pravo na svojih pet minuta koji mogu da mu donesu veliku radost, ali ne mora uvek da se desi nešto veliko i značajno. Otvaranje izložbe je kao i sve ostalo u životu, a to znači da je pravilo da pravila nema!

Ako i ne donese veliku radost, otvaranje odnese mnogo energije. Da ne govorim o tome koliko je energije uloženo u stvaranje dela, pisanje i slanje pozivnica, telefone, transport radova, postavku izložbe i razne druge obaveze, čak i banalne sitnice koje ne treba izbeći jer one dobrim delom ublažavaju onaj emotivni naboj koji se nužno stvara pred samo otvaranje izložbe.

Do sada sam ostvarila blizu sto samostalnih izložbi, najviše u Beogradu, ali i u većim i manjim galerijama širom bivše Jugoslavije i van nje. Svako otvaranje svoje izložbe smatrala sam svečanošću ali uvek sam imala tremu pred otvaranje: da li će biti publike?

Na samostalne izložbe navikao me je moj nastavnik likovnog, Brana Žabaljac, još u osnovnoj školi, jer je on od petog do osmog razreda pravio izbore mojih radova i postavljao ih po hodnicima škole.

Nešto kasnije, u Šabačkoj gimnaziji "Vera Blagojević", profesor likovnog, Nikola Košević, u drugom razredu priredio je izložbu mojih radova u svečanoj sali gimnazije.

Kasnije, 1971. i 1973. godine, imala sam dve samostalne izložbe u šabačkom Domu omladine koje pamtim po neizbežnim vanilicama i drugim sitnim kolačima koje je moja majka danima spremala za otvaranje izložbe. Slike su bile povod da ljudi dođu, ali se tada gosti nisu mogli zvati bez pića, sokova i kolača.

Isto to doživela sam i kao student Likovne akademije u Beogradu na otvaranjima izložbi ULUS-a u staroj galeriji, na mestu današnjeg RUDNAP-a. Svako otvaranje izložbe pratilo je posluženje uz asistenciju dva konobara, a uz taj bogati koktel svaki izlagač je dobijao i besplatan katalog, što je finansirala Skupština grada. Bila je to lepa privilegija u srećnim vremenima, a ima još živih umetnika koji su tu privilegiju iskoristili više puta.

Pripadam onoj generaciji koja je sve, osim galerije, morala da plati.s

Svako otvaranje mojih izložbi bilo je drugačije. Ovog puta osvrnuću se samo na neka koja su ostavila vidljive tragove i iskustvo.

Da nije bilo samostalnih izložbi, kad bih stigla da upoznam Suboticu, Sombor, Skoplje, Novu Varoš, Priboj, Prijepolje, Užice, Požegu, Smederevo, Čačak, Leskovac, Vršac, Belu crkvu, Pančevo, Ljubljanu, Banja luku, Novi Sad, Prištinu...?

Kao planinar i turista, obišla sam mnoge jugoslovenske planine, ali gradove možete upoznati samo ako imate neka posla u njima.

Davne 1978. godine Galeriju Doma omladine u Skoplju vodio je moj kolega sa beogradske Likovne akademije Vlada Georgijevski koji me je pozvao da izlažem kod njega. Pravila sam čak i posebne sanduke za slike i pripremala se kao da ću na put oko sveta. Imala sam dobar izbor radova, jer sam tek završavala postdiplomske studije, a selekciju radova izvršio je moj profesor Mladen Srbinović. Dok su slike danima putovale transportnim vozom, ja sam tragala gradom kupujući nove cipele i novi komplet odeće, pa sam nekoliko dana kasnije sama sela u poslovni voz za Skoplje. U vozu sam srela simpatičnog Jordana Torbakova, bivšeg fudbalera FK Vardar koji je kao poslovni čovek radio na relaciji Skoplje− Beograd, a u Skoplju sam bila gost kod strica mog bivšeg muža, poznatog sportskog novinara Pavla Damjanova i njegove porodice. Oni i Jordan Torbakov trudili su se da mi Skoplje i okolinu pokažu što bolje mogu, a sticajem okolnosti, fudbaler i sportski novinar su se odlično poznavali.

Međutim, otvaranje izložbe je bio pravi fijasko! Na otvaranju je bilo tek nekoliko ljudi. U to vreme u Skoplju se održavao neki filmski festival i sva publika je bila u filmskoj dvorani. Posete je, naravno, bilo, jer su svi morali da prođu pored slika, ali samo otvaranje i sva moja priprema za njega, bili su besmisleni.

Eto kako sve može da padne u vodu i nigde i nikada ne možete predvideti šta će se desiti.

Međutim, tih nekoliko dana provedenih u Skoplju u meni izazva drage uspomene. Šetnja do manastira Nerezi, pogled na Skoplje sa planine Vodno, lepota i šarm nekih orijentalnih kafanica u staroj skopskoj čaršiji, Dušanov most na Vardaru, Mustaf- pašina i Isa- begova džamija, Daut-pašin amam i prvi moderni tržni centar na tlu ondašnje Jugoslavije izgrađen posle razornog zemljotresa koji je 1963. godine zadesio Skoplje, šum lipa i žubor Vardara, sve je to ostavilo neizbrisiv trag lepote u mojoj duši.

Izložba je bila medijski dobro propraćena jer je stric Pavle dovodio svoje kolege novinare, dobila sam i dve odlične stručne kritike i na tome se završilo.

Naš narod ne kaže džabe: Sve je za nešto dobro.

Iste slike prebačene su u Priboj, a odande transportovane za Novu Varoš i ja sam posle nekoliko meseci ponovo iz Beograda putovala na novo otvaranje svoje izložbe.

Retko se dešavalo da sam iste slike izlagala u dve galerije, ali ovo se tako namestilo, pa, iako su mi slike bile mesecima blokirane u transportu, nekako sam dočekala i to otvaranje u Novoj Varoši.

Verovatno ste, hitajući ka crnogorskom primorju, preko Zlatibora i Prijepolja mnogo puta prošli kroz ovu malenu varošicu i niste je, takoreći, ni primetili!

Tamo me je dočekao učitelj Simo Purić, najmlađi narodni heroj iz NOB-a, narodni čovek široke, tople duše, veseljak, dobričina i boem.

Najpre me je odveo svojoj kući, u svoju porodicu i nije mi dozvolio da se vratim za Beograd dok sve ne pokaže. Simo me je zadržao nekoliko dana, upoznao me sa mnogim ljudima, terenskim vozilom pentrali smo se po vrhovima Zlatara i planinskim selima, preko Aljinovića, Akmačića, Drmanovića pa do Kućana i Radijevića u kojima mi je pokazao crkve brvnare i manastir Dubnicu u Božetićima. A kad smo se iz hotela Panorama na Zlataru ispeli na brdo kod kardiovaskularnog centra Zlatar, ja sam se zauvek zaljubila u ovaj kraj. Sve sam zavolela u trenu: guste borove šume, živopisna sela, pitome ljude, mirisne livade i proplanke, kanjon reke Uvac sa beloglavim supom, prozračan vazduh, zelena polja heljde sa belim cvetićima, zaljubila sam se u brda i useke između njih, u sve, baš sve.

Ishod mog boravka bio je vidljiv na otvaranju izložbe na koje je došla cela varošica. Bila sam mlada i još svečano obučena, pa su se deca i đaci tiskali oko mene da me dodirnu ne bi li utvrdili da li sam lutka ili živo biće. Toliko je bilo svečano, da su ispred Doma kulture stajali i mladi i stari dok su unutra bili đački hor i specijalne zvanice. Upravnik Doma kulture bio je Pero Mandić, a Simo je bio sekretar Kulturno- prosvetne zajednice i moj domaćin. Još za vreme mog boravka Simo je na izložbu doveo direktore brojnih preduzeća i ubedio ih da svako kupi sliku. Tako su slike otišle u Kardiovaskularni centar, Slogu iz Nove Varoši, INEX- Zlatar, Elektrane Kokin brod, u banke, poštu, elektrodistribuciju, a nezavisno od Sime kupili su nekoliko slika za sebe i neki inženjeri.

Simo je bio, na neki način, preteča današnjih menadžera.

Njega su svi poštovali, a on je radio sve iskreno i nesebično, gotovo sa detinjom radošću.

„Nećeš ti meni, Slobo, da odeš odavde, pa da svima pričaš: ’Videla sam Varoš Novu, bolje da je starom zovu’. I Milića od Mačve i Trkulju pre tebe ovde smo lepo primili, ima i ti da nam odeš zadovoljna.“

Zaista, vraćena mi je samo trećina slika, a ja sam kasnije često pričala: „Ni manjeg mesta, ni više slika mi nije tamo ostalo.“

To otvaranje izložbe zauvek me je vezalo za ovaj kraj i ove ljude. Na planinu Zlatar često sam odlazila i tamo boravila, ne samo zbog ove uspomene, već i zato što je to uistinu vazdušna banja i blagotvorno deluje na ljudski organizam.

U međuvremenu, konkurisala sam za prestižnu galeriju, beogradski Dom omladine, koji je vodila čuvena Kiti − i dobila sam termin za izložbu.

Nekako u isto vreme, posetila me je i istoričarka umetnosti, Ksenija Rajh koja je vodila Galeriju u zemunskom Pinkiju. Kad je saznala da se spremam za Dom omladine bila je uporna i sugestivna da me ubedi da umesto tamo izlažem u njenoj galeriji. Sa mukom sam otkazala izložbu u Domu omladine, i to je bilo prvi i poslednji put, a Kiti mi to nije nikada oprostila.

Otvaranje u Pinkiju je bilo 29. februara 1980. godine i zaista je bilo na visini, za šta smo se obe pobrinule. Profesor Pavle Vasić je odmah posetio moju izložbu i napisao prikaz u Politici, ali on me je znao sa izložbi Društva LADA i redovno je svojim tekstovima ukazivao na moje radove.

Izašli su još neki prikazi u drugim novinama, ali to je bila zasluga mog bivšeg muža novinara i njegovih kolega.

Dani izložbe su mirno proticali a poseta je bila korektna. Sve se desilo u poslednje dve večeri. Bila je subota, pretposlednji dan izložbe. U hladno martovsko predvečerje uputila sam se u Galeriju tek onako, reda radi, i na samom ulazu sretoh se sa ekipom RTS-a koja je upravo snimala prilog za večernji Dnevnik. Iako je žurila da montira prilog, novinarka Jasna Šestak vratila je ekipu da i mene snimi pored slika. Prilog je emitovan iste večeri u dvadeset časova.

Sutradan, otišla sam u Galeriju u isto vreme i prilazeći hali Pinki izdaleka sam videla prepunu galeriju ljudi. Uplašila sam se da nešto nije u redu, pogotovo što je grupa ljudi stajala ispred galerije i sva svetla su bila upaljena, pa je šljaštalo kao da je požar.

Zastala sam na ivici širokog platoa i od uzbuđenja nisam znala šta bih. Morala sam da saznam šta se desilo, ali me je strah blokirao i u momentu htedoh da pobegnem odande pa da telefoniram iz govornice. Baš tada, na glavnom stepeništu spazih portira koji je nervozno ulazio i izlazio paleći cigaretu. Pomerila sam se iz mraka i potrčala ka njemu a on mi je obema rukama dao znak da požurim:

Šta čekaš, idi brzo unutra, sve slike će ti odneti!

Zašto da mi odnesu?

Ma, čekaju te da ih kupe i nose. Zovemo te već sat vremena, a tebe nema!

Čekala sam dugo autobus, a i nisam nikoga očekivala.

Kad sam uletela u galeriju, po nekoliko ljudi je želelo da kupi istu sliku. Sve su začas bile razgrabljene. Uspela sam tek jednu, Nevestine darove, prvu belu, da zadržim, zbunivši ljude okupljene ispred nje izjavom da je ona odavno privatno vlasništvo. I danas je u mome vlasništvu i danas izaziva jednako veliku pažnju kao i pre četrdeset godina, kad je naslikana.

Tako sam te večeri, jedan sat pre zatvaranja, sela pored devojke koja je dežurala, potpuno iscrpljena, uzbuđena i skoro slomljena, u praznoj galeriji ispred belih zidova. Onu jednu sliku uzela sam ispod ruke i nekako se vratila kući.

Bio je to rezultat televizijskog prikaza, što bismo danas rekli: složile su se sve kockice.

Usledilo je još mnogo otvaranja u raznim galerijama i raznim mestima, sa drugačijim rezultatima i događajima. Dve decenije kasnije doživela sam opet novo iskustvo koje potvrđuje moj zaključak sa početka ove priče.

Početkom 1997. godine dobila sam preporučeno pismo od kolege Ljubiše Tanaskovića, direktora Galerije umetnosti u Prištini u kome me on poziva da izlažem svoje radove krajem te godine u ovoj prestižnoj galeriji. U njoj su pre mene izlagali vrhunski umetnici čijim glasovima zahvaljujući sam i dobila preporuke, a koje je Savet galerije usvojio. Naravno, bila sam oduševljena i počastvovana, tim pre što nikoga iz Saveta nisam poznavala. Negde u arhivi čuvam to pismo, jer je to najprofesionalniji poziv koji sam do danas dobila. Osim poziva, unutra su bile sve reference galerije, dotadašnji izlagači, plan galerije i nekoliko profesionalnih fotografija zgrade spolja i iznutra.

Odgovorila sam na poziv i odmah počela da se spremam za izložbu. Ljubica Miljković je napravila izbor radova i napisala tekst, a s obzirom na veliki prostor galerije, bila je to, u neku ruku, moja retrospektivna izložba.

Pre otvaranja izložbe upravnik me je savetovao da doputujem u Prištinu nekoliko dana ranije kako bismo zajedno uradili kvalitetnu postavku i medijsku promociju. Ljubiša je mislio na svaku sitnicu. Za transport slika poslao je poseban kamion a i ja sam stigla nekoliko dana ranije, pre Vavedenja Presvete Bogorodice kada je bilo predviđeno otvaranje.

Pokazalo se da je sve to bilo potrebno.

Mene je smestio u Hotel Grand koji je bio prepun stranih novinara i obaveštajaca iz celog sveta. Kako sam imala sobu na ćošku osmog sprata, ispalo je da je tu signal za mobilne telefone bio najjači, pa sam do iza ponoći ispred vrata slušala glasne izveštaje uzbuđenih novinara na engleskom i nemačkom jeziku.

Već je bila užarena atmosfera, u vazduhu se osećao nemir, Priština je noću bila u polutami, sve je bilo u nekom iščekivanju, ali mi smo radili svoj posao najbolje što smo umeli. Mene su svaki dan intervjuisali novinari prištinskog Jedinstva, pa su reportaže izlazile svakodnevno, a gostovala sam i na srpskom radiju, pa kad me je Ljubiša proveo po Gračanici, Zubinom potoku i okolini, ljudi su me lako i brzo prepoznavali i nisu se ustručavali da glasno komentarišu:

sEvo naše slikarke!

Gostujući na radiju, dva dana pred izložbu, poželela sam da na otvaranje pozovem i one albanske kolege sa kojima sam studirala, a sa nekima sam se i družila na beogradskoj Likovnoj akademiji.

Možeš − rečeno mi je − ali od toga neće biti nikakvog efekta, jer ti oni neće doći na otvaranje, doći će kasnije na izložbu. Ne očekuj ni njihove medije, oni ne prate naša dešavanja.

Dobro, − rekoh − ako i ne dođu, bar će znati da sam tu.

Sat i po, možda i dva, pre otvaranja izložbe, sišla sam iz hotela jer su mi smetali dugi i bučni telefonski razgovori ispred moje sobe i uputila se pravo u Galeriju koja je bila pored nedovršene crkve Sv. Spasa a u neposrednoj blizini Rektorata.

Ljubišina kancelarija je bila ispunjena ovalnim tanjirima punim posluženja, a već je tu čekao i šarmantni doktor Raka Đokić, dekan Medicinskog fakulteta u Prištini. Osetivši moju tenziju odmah je počeo da me opušta vicevima, humorom i smehom. U momentu, nismo čuli kucanje čistačice Galerije koja je iznenada ušla i pozvala me da siđem jer je dole albanska televizija već snimala slike. Odjednom se smeh pretvorio u nevericu. Ljubiša nije mogao da poveruje, pa je odmah sa mnom sišao da se uveri, a Raka je nastavio po svome, ubeđen da se to neko šali sa nama.

Zaista je albanska televizija snimala izložbu, i još mi je lepa i ozbiljna Albanka tražila intervju. Oni nisu završili snimanje, a već je tu bila i turska televizija. Bilo je to prvi put da su albanska i turska televizija snimale izložbe u ovoj galeriji.

I otvaranje izložbe je bilo neobično. Na moje pitanje koliku posetu očekuje na otvaranju, Ljubiša me je iznenadio odgovorom:

Na otvaranju će biti 220 ljudi.

Otkud baš taj broj?

Zato što je to praksa sve ovo vreme i niko ne omane. Doći će ti svi viđeniji Srbi, zaposleni od vrtića do Skupštine, a pošto izložbu otvara naš rektor, Radivoje Papović, možda će zbog njega doći još poneko.

Iako sigurna, Ljubišina procena ovog put nije bila tačna. Kad je na otvaranju rektor počeo da govori, Ljubiša mi je šapnuo:

Gledaj, gledaj u zadnji red, eno ih, ulaze jedan po jedan, naše kolege, Albanci.

Tako je život demantovao zaključak i potvrdio pravilo da pravila nema, što je dve godine kasnije, predstavljajući svoju galeriju na Kolarčevom narodnom univerzitetu, izjavio i sami Ljubiša Tanasković, rekavši:

Slobodanka Šefer je jedina imala sreću da joj na otvaranje dođu i albanska i turska televizija, da izložba bude proglašena izložbom godine i da za nju dobije veliku nagradu „Boža Ilić“.

Do dana današnjeg verujem da treba uložiti veliki trud u svaki posao i uvek poslušati svoj unutarnji glas, a on je eho božanskih sila koje nas nikada neće izneveriti.

Pisano od Svetog Save do Svetog Haralampija 2013.