Slobodanka Rakić Šefer

Moji zapisi

PROFESOR SERGEJ JOVANOVIĆ I GOSPOĐA LJUBICA MARJANOVIĆ

April 2012. godine. Prijatno prolećno sunce miluje moje ruže i dve ribizle, crnu i crvenu, posađene prošle godine, koje su se razvile u dva grma sa bezbroj listova što trepere na blagom vetriću. Jedva sam čula zvuk telefona.

    ̶ Je li to slikarka Slobodanka Šefer?

    ̶ Da, ja sam.

    ̶ Ovde Ljubica Marjanović, pravnik u penziji. Čitala sam vaš tekst o profesoru Sergiju sa kojim se potpuno slažem, ali moram da vam kažem da ste vi dali samo pedagošku stranu njegove ličnosti, a bilo bi veoma dobro, čak i potrebno, da se o njemu ostavi malo širi zapis.

̶ Ja nisam mogla da pišem o profesoru Sergiju sa drugog aspekta osim onog koji pamtim i koji je vezan za mene. Kad pišem o bilo kome, cilj mi je istina, ali iz nekog zanimljivog ugla, jer kome su potrebna opšta mesta? Mogu i ona da se proture, ali pod uslovom da bude čitljivo. Nema više niko vremena za dosadne i hermetične podatke.

̶ Pa ja i želim da vam ispričam neke takve događaje, a ima još nešto zbog čega  sam vas pozvala, ali prvo bih htela da se vratimo u te sedamdesete godine prošlog veka. Vi ste kod Sergija došli odnah posle mature, iz jedne škole u drugu. Žrtvovali ste letnji raspust, po vrućini, buci i gužvi, đaka previše, svi nervozni, a Sergije najviše. Ne znam kako ste uopšte i mogli da steknete neku pozitivnu sliku o njemu?

           ̶ Stekla sam je skoro prvog dana. On je nepogrešivo znao da proceni svakoga od nas. Zaboravila sam u tekstu da kažem, a evo, sad ste me vi podstakli, profesor Sergije mi je u avgustu, te 1971. godine, dao ključeve susednog ateljea vajara Miodraga Živkovića koji je tog leta na Tjentištu postavljao svoj spomenik izginulim borcima u II svetskom ratu. Za mene je to bila velika obaveza, jer sam morala rano da dolazim i kasno odlazim, da model ne bi džabe sedeo. Sergije je navraćao svakog časa i trebalo je opravdati ukazano mi poverenje.

    ̶ A jeste li se hranili kod njega?

    ̶ Pa sad, ne mogu tačno da se setim gde sam i šta jela, ali sećam se da mi je lično profesor Sergije, nekoliko puta, iz svog ateljea doneo šerpicu sa nekim jelom. Šta je u njoj bilo, ne sećam se, ali kod njega u ateljeu u velikim šerpama i loncima kuvao se pasulj, riblja čorba i druge  čorbice. Mirisao je ceo kraj, a svako je imao neko zaduženje u pauzama između crtanja: neko bi prao sudove, neko čistio dvorište, neko sređivao atelje, a meni, osim crtanja, nije davao nikakve zadatke. Zaista nas je učio zajedničkom životu i druženju, a najviše je insistirao na radu i negovanju prirode. Iritirali su ga ljudi koji se dosađuju, a videla sam ga kako je zaplakao nad zgaženom petunijom.

    ̶ I, ne daj bože da mu je neko kidao cvetove, ili lomio grane one njegove raznobojne magnolije!

    ̶ Ja to nisam videla, jer magnolije cvetaju u ovo vreme, a ja sam kod profesora Sergija učila jula i avgusta, mada sam svraćala i u septembru.

    ̶ Ne znate da je imao ogromnu magnoliju u tri boje? Iz jednog stabla cvetali su beli, ciklama i ružičasti cvetovi. Za tu magnoliju me veže najlepši period mog života, zato sam vam na početku i rekla da ste ga vi opisali samo kao pedagoga. A Sergej Jovanović ili Sergije, tako smo ga i mi zvali, nije bio samo profesor i slikar, već i pesnik, šarmantan, zabavan, svestran, sugestivan, originalan, jednom rečju  ̶  neodoljiv čovek! Žene su ga obožavale, ludele su za njim. Pisale su i posvećivale mu stihove, pevale pesme, dolazile da, tobože, uče slikanje, u stvari tražile su razlog da budu u njegovoj blizini. Znate li koliko je žena seklo vene zbog njega?

    ̶ Nemam pojma!

    ̶  Imate li malo vremena, da vam ja ispričam kakva je bila atmosfera kod Sergija van tog napetog letnjeg perioda?

    ̶ Imam.

I u tom trenu naslutila sam priču i počela da beležim detalje. Gospođa Ljubica je jedva čekala da se ispovedi.

    ̶ Znate, bila je to 1973. godina, otprilike posle vašeg učenja kod Sergija. Ja sam bila mlada pravnica i radila sam u Saveznom izvršnom veću na Novom Beogradu. Imala sam 32 godine, posao mi je bio lak i zanimljiv. Primala sam delegate iz svih republika, sakupljala njihove zahteve i predloge i oni bi obično otišli do podne. Tada bih ja sve to složila, prekucala i prosledila dalje. Moja koleginica, Ljilja, radila je u Beobanci na Zelenom vencu i nas dve smo se svaki dan tamo sretale. Plate su nam bile odlične, hrana jeftina i nije nam se isplatilo da zbog ručka idemo odmah kući. Ja sam stanovala na Zvezdari, gde i danas živim, ona na Miljakovcu, a ručavale smo najčešće u restoranu Zagreb, današnjem Ruskom caru. Kako je to bilo božanstveno vreme! Ja nisam htela da pijem kafu na poslu, samo da bih sa drugaricom popila čuveni kapućino na terasi restorana London. Odatle smo odlazile da gledamo rane predstave filmova u bioskopima Odeon, Jadran, Kosmaj, Kozara, Balkan, u Domu sindikata, Domu armije ili  Domu omladine. Svi bioskopi su radili i nijedan film nam nije promakao.

    Ali baš u ovo vreme, u proleće 1973. godine, predloži Ljilja meni da tu, na Zelenom vencu, pojedemo nešto na brzinu i da odmah krenemo na Banovo brdo.

    ̶  Šta ćemo tamo?  ̶  pitala sam je.

    ̶ Vodim te na jedno zanimljivo mesto u gradu, sasvim posebno. U čudesnu oazu umetnosti. Videćeš ogromnu magnoliju u tri boje, upoznaćeš jednog fascinantnog čoveka, čućeš stihove tvoje voljene Marine Cvetajeve na ruskom, a moći ćeš i sama da ih recituješ... Bićeš oduševljena!

    Kad smo stigle, prvo je mene propustila kroz „vatrenu kapiju“, venac napupelih crvenih ruža puzavica, a onda sam pred sobom ugledala ružičasti paviljon i ogromno drvo magnolije. Za nekoliko trenutaka iz nekih vrata izišao je brz i okretan muškarac sa urednom sedom bradicom i odmah me upitao:

 ̶ Jeste li i vi došli da učite?

Nisam razumela pitanje, ali me je Ljilja povukla za ruku i uvela u jedan ogroman, visoki prostor, pa sam shvatila da sam u nekom ateljeu. I ja sam, kao i vi, videla šumu štafelaja, a između njih sabijene klupice sa tablama crteža. Sve je mirisalo na boje, terpentin, laneno ulje. Ljilja je započela jednu gipsanu glavu i ćup sa draperijom, a kako ćupove ne volim, predložila sam joj da slika magnoliju. Sergije je to čuo i odmah mi odgovorio:

̶ Doći će  i do magnolije, samo prvo da naučimo osnovne boje i tonove.

    Izašla sam i sela na jednu od klupa koju opisujete. Magnolija je bila raskošna, a ispod nje su cvetali žuti narcisi, maslačak i bele rade. Sve je bilo tako bujno i uredno. Sergije je sav blistao i svaki čas nekuda trčkao, nestajao i iznova se pojavljivao. Počeli su da dolaze neki gosti koji su se međusobno poznavali. Jedna starija gospođa izašla je iz kuhinjice i, kao dirigent, svečano objavila:

̶ E, sad mogu da počnem!

Začas su zamirisale krofne i vanil-šećer. Jedan muškarac je stavio na sto nekoliko flaša crvenog vina, meni je rekao da donesem čaše, a kako sam se ja zbunila, Ljilja je skočila i donela ih, papirne i staklene. Bila sam i radosna i uzbuđena. Činilo mi se da sam pala s neba, a svi su me prihvatili kao da se odavno znamo. Ubrzo je stigla plava vangla prepuna krofni. Neko je zapevao, a onaj isti muškarac koji me je slao po čaše, uzeo je gitaru u ruke. Pevali smo i pričali, oko ponoći Sergije je recitovao Majakovskog. Ja sam se ohrabrila, pa sam na ruskom recitovala moju Marinu Cvetajevu, a Ljilja njenog Drainca i Miljkovića. Bilo nas je desetak i jedni drugima smo priredili nezaboravno veče. Rastali smo se tek iza ponoći, a onaj isti što je svirao gitaru, svojim „tristaćem“ odvezao je  mene i Ljilju kući.

    Iako ništa nisam učila, čak ni četku u ruke nisam uzela, nastavila sam da odlazim kod Sergija. Obožavala sam da slušam njegove korekture, a on mi je čitao svoje pesme koje je usput pisao. U to vreme, zabavljala sam se sa dečkom koji je bio mašinski inženjer  u fabrici motora i traktora. Bio je rukovodilac i partijski funkcioner, pa je po ceo dan ostajao u fabrici. Jedva smo se i za vikend viđali, a još je često i putovao u Kinu, Indiju i Rusiju, u one zemlje u koje smo izvozili traktore. Ljilja se ubrzo udala za svog elekrtoinženjera i odselila u Kanadu, gde i danas živi. Tako sam ostala sama, a profesor Sergije mi je bio kulturna institucija. Voleo je balet kao i ja, pa smo nekoliko puta zajedno gledali predstave u Narodnom pozorištu, a nekoliko puta smo išli i na koncerte u Kolarac.

    Vodio me je i po izložbama, objašnjavao mi je šta je šta, a najlepše mi je bilo među njegovim đacima u njegovom vrtu i ateljeu.

    Profesor Sergije je bio izuzetan čovek i izuzetan pedagog, ja sam slikarstvo zavolela pored njega, a sad je trenutak da vam otkrijem podatak koji se tiče vas.

    Dve godine kasnije, udala sam se za mog inženjera i za petu godišnjicu braka od njega sam na poklon dobila vašu sliku. On je nekim poslom bio u Pančevu i kupio ju je u tamošnjoj galeriji. Zove se Moj život i duša nose svoju tajnu. Da li se, možda, sećate te slike?

    ̶ Format 60 x 80 cm?

    ̶ Ne, već 72 x 93 cm.

    ̶ Da, da, plavičasta, sa belim školjkama!

    ̶ Jeste, tako je, nisam dirala lajsnu i neću, neka sve ostane autentično. Vidite kako je sve povezano? Zato ja pratim šta radite, posećujem vaš sajt, a lično sam kupila, za vreme bombardovanja, juna 1999. godine, vašu Egzotičnu baštu sa izložbe u Kolarcu. I nas dve smo se tamo srele kad sam ja preuzimala sliku. Doduše, bilo je još nekih ljudi. Jedna gospođa je putovala za Mađarsku i vi ste joj skidali sliku sa zida, dok ju je autobus čekao preko puta, na Studentskom trgu.

    ̶ Vi ste bili tamo u tom momentu? Znate li ko je bila ta gospođica? Tada još nepoznata, a danas čuvena Roksanda Ilinčić, modna kreatorka koja se baš za vreme bombardovanja odlučila da napusti zemlju i preko Mađarske otputuje za London, jer je naš aerodrom još bio zatvoren za civilne letove. Tu sliku joj je njena majka poklonila pri odlasku i meni je drago što joj se posrećilo i što je postala poznato ime u svetu.

    ̶ Mene vaše slike podsećaju na Sergijeve po nekoj belini i nežnosti, a što je najvažnije, sve troje poštujemo prirodu. U jednom tekstu rekli ste da vam je Leonardo najdraži učitelj, a znate li da je i Sergije svoj pedagoški rad usmerio na Leonardove principe učenja iz prirode?

    ̶ Vi ste baš čitali moje tekstove?

    ̶ Otišla sam ranije u penziju, kad se SIV raspao, penzioner sam 22 godine, od svoje pedesete. Nastojim da ljubav prema umetnosti usadim i u svoje unuke, jer šta nam drugo ostaje? Živimo u tako rastrzanom svetu, da bi nam pojava nekog novog profesora Sergija bila veoma potrebna i lekovita. Sećate li se kako je u svima razvijao i budio ljubav prema prirodi: „Ja njih ne učim, samo ih upoznajem sa simbolima koje oni sami otkrivaju u prirodi.“ Znate li da je on najautentičniji naslednik Andrea Lota, čuvenog pariskog pedagoga kod koga je boravio 1950. i 1951. godine? Lot ga je izuzetno cenio, a i Sergije je, i pored nekoliko samostalnih izložbi, imao izuzetnu sklonost ka pedagoškom radu. Andre Lot je veoma uticao na Sergija, što se vidi iz reči posvete: „Posvećujem primerak knjige Tretiranje pejzaža i Tretiranje portreta Sergeju Jovanoviću, čijim sam razumevanjem ganut i očaran i koga pozdravljam, srećan da ga nazovem jednim od mojih duhovnih sinova. Andre Lhote, Pariz 1951.“

    Ljubica mi je, poput istoričara umetnosti, iznela još neke podatke.

 ̶  Kad sam ja došla kod Sergija  ̶  nastavila je  ̶ on je imao oko pedesetak godina, bio je pun energije i veoma pozitivan. Svakog časa je dobijao novog đaka za pripremu i nikoga nije odbijao. Svako je mogao da uči, đaci su plaćali nešto malo, tek za modele, literaturu i skripte.  Talentovani i siromašni učili su besplatno, a najtalentovaniji su dobijali simboličnu stipendiju od profesora Sergija. Neki su čak i stanovali kod njega u ateljeu. Ja sam mu pomagala oko sređivanja kartoteke. Da li ste znali da je kroz njegov likovni studio na Banovom brdu u  ulici Mira Popare, prošlo oko 10 000 učenika svih uzrasta?

    U kartoteku je ubeležavano kad je ko i čijom preporukom došao kod profesora i za koji odsek se spremao. Tada sam i ja prvi put čula da se za prijemne ispite podjednako spremaju arhitekte, modni kreatori, dizajneri, kao i vajari, slikari, grafičari i likovni pedagozi.

    Bila je to jedinstvena škola u bivšoj Jugoslaviji, poput pariske škole Andrea Lota.

    ̶ Da li je i Vama pričao o svom velikom uzoru?

    ̶ Ne sećam se. Sećam se da mi je rekao kako je u sedamnaestoj godini priredio svoju prvu samostalnu izložbu u Kolarcu. Znam da je Vodolija, kao i ja, rođen je 4. februara, ali godište je moga oca, 1922. Prvo je završio školu primenjenih umetnosti, a posle rata je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Znam da je njegov pedagoški i umetnički rad bio cenjen, a imao je sjajne kontakte sa najvišim funkcionerima u bivšoj Jugoslaviji i oni su ga vrlo poštovali. Jednom je mene vodio na večeru kod nekog diplomate u Ulici 27. marta.

    ̶  Ja ću vam reći da je Sergije dobio Plaketu grada Beograda, Majsku nagradu 1971. i nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem od 1983. godine. Njegova slika Olimpijski plamen nalazi se u kolekciji Olimpijskog komiteta u Lozani. Ja ne znam nijednog slikara iz bivše Jugoslavije, osim Sergija, da je tamo zastupljen.

    ̶  Nisam ni ja to znala. Hvala vam, Ljubice, na ovim podacima.

     ̶ Eto, vidite, koliko je bilo razloga da vas pozovem!

    ̶ I neka ste me pozvali, dali ste mi brdo podataka za novi tekst!

    ̶ Molim vas, Slobodanka, nemojte se ljutiti što vam iznosim ove podatke, ali žarko bih želela da napišete još jedan tekst. Bila bi to dopuna onog prvog. Ne morate  baš sve da znate, ali ako vam zatreba još podataka, potrudiću se da pronađem i Sergijeve pesme, negde su u knjigama, ja sam ih prekucavala. Živim u kući sa četiri generacije, i od podruma do potkrovlja puni su ormani knjiga, mojih roditelja, mojih i moga muža, pa naše dece, sad i unuka.

    ̶  Ljubice, vi  ne vidite, sve vreme tokom našeg razgovora ja pišem, ispisala sam ceo blok, imam dovoljno podataka, samo ne znam kad ću, kako ću i u kojoj formi osmisliti priču. Znam da bi bila šteta da jedna takva ličnost ode u zaborav.

     ̶ Pa i sami znate da je njegov pedagoški rad trajao decenijama sa nepomućenim entuzijazmom. Jesu kasnije mnogi slikari otvarali svoje pripremne škole, ali sve je to bilo prolazno i ni blizu na takvom glasu kao Sergijeva škola. Slažete li se sa mnom da se nijedna nije mogla uporediti sa Sergijevom školom?

    ̶ Slažem se, Ljubice! Podstakli ste me, i da nam razgovor ne bi otišao u vetar, a po činjenicama vredan je pažnje, potrudila sam se da ga složim u pismeni trag.

Pisano od Blagovesti do Uskrsa 2012.

NASTAVNIK LIKOVNOG BRANA ŽABALJAC

P reseljenje iz sela Duvanište u Šabac, u petom razredu osnovne škole, nije predstavljalo veliku traumu za mene.

Šabac je polovinom i sve do kraja XX veka ličio na običnu tursku kasabu. Mnoge njegove ulice bile su popločane kaldrmom, a imao je dosta starih i trošnih kuća sa dvorišnim česmama. Moji roditelji su upravo završavali novu prostranu kuću sa velikim kupatilom, a česma u dvorištu služila je za zalivanje velikog broja ruža i drugog cveća.

Iako je bila zaklonjena gustim trešnjama i živom ogradom, ispred kuće u Duvaništu, asfaltnim putem, velikom brzinom, danonoćno su jurili automobili i kamioni ka Zvorniku, Tuzli i Sarajevu, dok je u Šapcu bilo daleko mirnije: turskom kaldrmom čangrljali su samo automobili i zaprežna kola.

Šabac je bio poznat po šabačkoj „čivijadi“, karavanu humorista iz cele ondašnje Jugoslavije, a svake godine se birao novi čivijaški predsednik. Ova manifestacija nije mogla da dovede u grad mnogo gostiju, a značajno je praznila opštinsku kasu. Ono što je Šabac istinski proslavilo i što mu je decenijama gradilo imidž, bio je nadaleko čuveni šabački vašar – „čudo neviđeno.“

Počinjao je nekoliko dana pre Male Gospojine, 21. septembra, a završavao se nekoliko dana posle, obično je trajao punih sedam dana. U Šabac je tada hrlio ceo svet. Mala Gospojina ili praznik Rođenja Presvete Bogorodice bio je praznik celog grada. Slavili su ga svi, jer su zbog vašara u Šabac dolazili rođaci, prijatelji, kumovi, poslovni partneri. Svaka porodica morala je nešto da spremi i počasti svoje goste. Bio je to vašar za celu Mačvu, pola Srema a i šire. U celom gradu osećalo se veliko uzbuđenje i ogroman metež, i ja nisam mogla da dočekam da me roditelji odvedu na vašar. Bukvalno sam se iskrala i vođena bukom, otrčala i sama pronašla vašarište. Tako sam prvi put doživela to – „čudo neviđeno“ i odmah poželela da odem ponovo. Drugi put su me roditelji poveli, pa sam posetila „zid smrti“ i neke cirkuse, a treći put sam zaokružila ono što nisam uspela prethodna dva puta.

Kad je na času likovnog nastavnik Brana Žabaljac zadao temu da nacrtamo šabački vašar, bila sam oduševljena. Sa istom onom fascinacijom i žarom, kao kad bih radila domaći zadatak iz srpskog jezika, počela sam da crtam. Materijal je bio tuš i pero na papiru bloka broj pet. Malo sam razmišljala, a onda na centralnom delu postavila veliku šatru sa lampionima i imenom cirkusa, levo i iza njega neki manji cirkus, a sa desne strane ringišpil sa decom u korpicama. Nacrtala sam čak i klovna sa lopticama ispred cirkusa a pored njega prolaznike, šetače, majke i očeve sa decom. Njihove haljine su bile šarene, na tufne i cvetiće, žene su hodale na visokim štiklama, muškarci sa kapama, šeširima i kačketima, a neko je šetao u narodnoj nošnji.

Sve to crtala sam sa dubokim nadahnućem i jedva sam primetila da me je nastavnik likovnog svaki čas obilazio. Prestajala sam sa radom samo kad bi stao pored mene. Međutim, on je ćutao, prilazio i udaljavao se, ostavljajući me da radim dok je sa drugom decom ponešto razgovarao. Čas likovnog prošao je kao tren i kad je zvonilo, nastavnik se hitro našao pored mene. Taman sam htela da dodam još nešto, on mi je u vazduhu zadržao ruku:

"Stop! Stani, devojčice! Gotovo je, ovde napiši svoje ime i prezime" ̶ prstom je pokazao mesto. Potom je uzeo moj još neosušeni rad i odneo ga u školsku zbornicu. Sa nastavnikom opštetehničkog vaspitanja uramio ga je, stavio pod staklo i još koliko sutradan okačio ga u nastavničkoj zbornici. Tamo je na jednom zidu visila Titova slika, a na drugom moj ctrež šabačkog vašara.

Verovali ili ne, crtež je u zbornici bio okačen i izložen nekoliko decenija, sve dok ga nastavnik likovnog Brana Žabaljac nije odneo svojoj kući, pred odlazak u penziju.

Ali, da se vratim razvoju događaja.

Odmah sam krenula na likovnu sekciju. Bilo je to vreme kad se svaki nastavnik trudio da privuče što veći broj đaka i zainteresuje ih za svoj predmet. I mene su nastavnici pozvali u nekoliko sekcija koje sam vremenom zapostavila zbog likovne.

Ubrzo je nastavnik predložio da dolazim na sekciju dva puta nedeljno, jedan čas da radim slobodne radove, a na drugom crtam ilustracije za školski list „Naša reč“ iz Novog Sada. List je bio plod saradnje istoimenih škola iz Šapca i Novog Sada i neko vreme je redovno izlazio.

Kad sam to saopštila majci, ona se pobunila:

"Šta Brana misli, da je njegov predmet najvažniji? Jel' on normalan? Srešću ja njega u prodavnici pa ću mu reći!"

A nastavnik Brana stanovao je između nas i škole, pa smo se često sretali.

Još bliži komšija bio mi je Nikola Janković, nastavnik muzičkog. Tek je počeo da gradi kuću i svaki čas je od mojih nešto pozajmljivao, od alata do građevinskog materijala. Muzičko vaspitanje je podrazumevalo malo pevanja, a mnogo više teorije. Nisam imala nekog naročitog talenta za muziku, ali nastavnik Nikola je tvrdio da imam dobar glas za hor. Uzalud sam se opirala i molila ga da me oslobodi obaveze pevanja u horu, jer me je često i grlo bolelo, ali nije vredelo, morala sam u hor. Nikad mi nije bilo jasno zašto je pored onoliko đaka u školi insistirao baš na mome glasu.

Hor me, međutim, nije zainteresovao, jer smo beskrajno ponavljali tri rečenice, pa sam počela da izostajem. Ali u novembru, u petom razredu, osvanu u mojoj rubrici u dnevniku jedna debela mastiljava jedinica iz muzičkog. Tad se moja majka posvađa sa komšijom i nastavnikom Nikolom:

"Slušaj ti, Nikola, odmah da si joj izbrisao tu jedinicu! Kako smeš da daješ ocene za hor? Ona to ne voli pa ne voli, ne možeš je na silu naterati i nemoj više da je maltretiraš! Ti njoj daj ocenu za znanje."

Nastavnik Nikola se naljuti i neko vreme nisu govorili. On mi je kasnije oprostio hor i od jedinice napravio četvorku. U međuvremenu, dođe nastavnik Brana kod mojih u kuću i, kako je moj otac radio van Šapca i nije bio kod kuće, poče da ubeđuje majku da mi nabavi papir, boje, pa čak i literaturu.

"Eto ti sad njega! Pa jeste li vas dvojica normalni, ima li i drugih predmeta osim crtanja i pevanja! Nemoj, Brano, da me zafrkavaš! Eto, ide polugodište, ona mora da pročita brdo lektire, da obnovi ponešto od gradiva, da popravi neke ocene, da se malo igra na snegu, da ode kod babe i dede u Lipolist…"

Nikola i Brana su bili jedini nastavnici kojima ona nije persirala. Brana je ostao uporan i insistirao:

"Slušaj, Dobrinka, grešiš! Sve te predmete Slobodanka će lako savladati, pametna je ona devojčica, ali neće joj biti potrebni u životu. Ona će biti slikar!"

"Jesi li ti, Brano, kršten? Kakav slikar, kakvi bakrači! Žensko, pa još slikar! Au, naopako, da gubi vreme na mazarije! Kakav je to posao? Nikakav! Zar da završi tolike škole da bi mazala po platnu? To može da radi i pored nekog ozbiljnog posla."

Nastavnik Brana se nije predavao. Sakupio je sve moje radove iz prvog polugodišta, napravio izbor od pedesetak crteža, tempera i akvarela, uramio ih u kabinetu za opštetehničko obrazovanje i sa domarom, za vreme zimskog raspusta, okačio po svim hodnicima škole. Tu su ostali do kraja školske godine. Kad smo se u drugom polugodištu vratili u školske klupe, svi su bili iznenađeni, ja najviše. Naravno, bilo je to prijatno iznenađenje i odjednom je cela škola saznala za mene. Moj razredni starešina, nastavnik srpskog, nije rekao nijednu reč, pravio se da ih nije ni video, dok su mi svi ostali nastavnici čestitali i gledali me sa simpatijama.

Neke nastavnice su odmah počele da traže od mene crteže za određene lekcije iz njihovih predmeta radi lakšeg i očiglednijeg savladavanja nastave a i da bi ukrasile i ulepšale svoje kabinete. Nastavnica biologije tražila je da joj na celom hamer papiru nacrtam korenov sistem i način ishrane kod biljaka, pa lanac ishrane u prirodi i još koješta za biološko- hemijski kabinet. Nastavnica engleskog jezika je, radi lakšeg pamćenja nekih reči, tražila da joj nacrtam neke delove iz lekcija. Bilo je to drugo polugodište petog razreda, lekcije iz svih predmeta su se nagomilavale, a nastavnici su stalno tražili da im nešto nacrtam. Počela sam da se gušim od obaveza, a onda je nastavnik Brana Žabaljac napravio neverovatan preokret. Zaustavio je sve nastavnike tako što ih je zamolio da mi više ne oduzimaju vreme od "pravog" crtanja.

A kad je moja majka čula za Branin poduhvat, opet je prokomentarisala na sebi svojstven način:

"Brana zaista nije normalan! Šta je toliko zapeo da od tebe napravi slikara? Što nije, kod onolikih đaka, našao nekog drugog?"

E, tu sam se ja pobunila:

" Pa, valjda sam ja najbolja?!"

"Hajde, nemoj pričati gluposti! Verovatno niko drugi neće da ide na likovnu sekciju, a on video da ti to voliš..." ̶ i našoj polemici ne beše kraja, dok se ona sama nije uverila kako to izgleda. Išla je nekuda u grad i tajno, za vreme nastave,svratila u školu, a tetkice su joj pokazale sve moje radove. Kad sam se vratila iz škole, samo je pitala:

"Kad ti ono sve nacrta? Najviše mi se sviđa onaj zid ispred škole što si ga radila nekoliko puta."

Kod glavnog ulaza u školu, školska zgrada se graničila sa nekom starom kućerinom čiji je zid bio toliko trošan, da su se providele i cigle i grede i malter, a sve je to bilo zanimljivo za slikanje. Pre zime nastavnik Brana mi je nekoliko puta pomogao da donesem pribor za slikanje, čak mi je i papir pridržavao, da ga ne bi vetar odneo. Napravila sam nekoliko sočnih, skoro apstraktnih slika koje su bile vizuelno zanimljive.

Do polugodišta saznala sam šta je nastavnika Branu oduševljavalo kod mene. Sviđao mu se tanki, linearni crtež i sočna slikarska materija. Voleo je i moj zdravi, vedri i radosni kolorit. On mi je tako, usput, spontano održao niz predavanja o boji, koloritu, kompoziciji, ritmu, tehnikama, svemu do čega smo tokom rada dolazili. Nastavnik Brana Žabaljac je o svemu tome pričao sa neverovatnim entuzijazmom i to meni, devojčici od samo deset i po godina!

Povremeno se zapitam da li bi neko od današnjih nastavnika gubio toliko vreme i besplatno radio sa nekim darovitim učenikom? Pritom, jedina preporuka kod njega bio je onaj prvi crtež na času likovnog ̶ šabački vašar ̶ kada još nije znao ni ime desetogodišnje devojčice koja ga je nacrtala.

Branina supruga, Slavka Žabaljac, predavala mi je fiziku u sedmom razredu i nimalo me nije štedela. Davala mi je čas peticu, čas trojku. Ni njoj nije bilo jasno zašto me Brana toliko forsira. Više puta je kazala:

"Pa on sa svojom decom ne radi koliko radi sa tobom!"

Imao je dva mala sina, ali je više vremena provodio u školi nego u kući.

Prva izložba u drugom polugodištu petog razreda snažno je uticala na moju majku. Ništa mi nije rekla, već je samoinicijativno u knjižari preko puta crkve i gimnazije kupila hrpu raznih papira, za pastel, za tuš, za akvarel i temperu, zajedno sa kutijama i tubama boja. Onaj papirić sa spiskom knjiga koje joj je Brana preporučio, nosila je sa sobom. Jednog jutra, iznenada je otputovala u Beograd i u Jugoslovenskoj knjizi kupila sve što joj je Brana zapisao: Van Gogovu monografiju, njegova pisma bratu Teu, Šejkin i Leonardov traktat o umetnosti, male monografije ̶ knjižice raznih slikara i dve fascikle sa po deset reprodukcija francuskih impresionista, koje nisu bile na Braninom spisku. Neke od tih knjiga i danas čuvam.

Sve to poklonila mi je uz jedan uslov ̶ da za vreme letnjeg raspusta iskopiram Van Gogovo čuveno žitno polje, njegove suncokrete i kajsiju u cvetu, posle toga Moneove perunike i lokvanje.

Ja sam već slikala našu kajsiju u dvotištu, ali njoj se to nije dopadalo.

"A, ne, ne! Te brljotine radi za Branu, meni ćeš na raspustu da iskopiraš Van Gogovu kajsiju."

Tako je i bilo. Ušla sam u Van Gogov "sistem" i sve iskopirala, čak i više puta, jer sam to shvatila kao vežbu. Kad je u šestom razredu profesorka istorije videla neku moju kopiju i ona je tražila da joj iskopiram nekoliko Van Gogovih slika, a posle ih je pokazivala i hvalila se po celoj školi i nastavničkoj zbornici.

Preko likovnog i posle one prve izložbe znala me je cela škola, ali zbog toga nisam imala nikakve privilegije. Nastavnik srpskog i moj razredni starešina svakog časa me je nešto pitao, pa sam srpski morala danonoćno da učim. Engleski jezik sam volela i taj predmet sam redovno učila, a jedini predmet koji sam povremeno ispuštala bila je matematika. U osnovnoj školi, a posebno u petom razredu, matematika je vrlo zanimljiva i lepo mi je išla, ali šta vredi, nisam za sve predmete imala dovoljno vremena. Međutim, i tu su se dešavala mala čuda. Na tabli sam dobijala od dvojke do petice, a na pismenim zadacima često jedina peticu. Kako? Pa spremala sam se kod jednog izvanrednog šabačkog profesora matematike i on mi je uvek pred pismeni davao dobre savete koji su mi donosili petice.

U šestom razredu dobili smo predmet domaćinstvo, koji je predavala mala, punačka nastavnica, Stanislava Caka Dragićević. Stanovala je u istom dugačkom dvorištu u kojem je bio i stan nastavnika Brane. Nije imala dovoljan broj časova, pa je pomagala kuvaricama u školskoj kuhinji. Mi smo bili ubeđeni da joj je to radno mesto, jer je stalno spremala neke kiflice, pogačice sa čvarcima, kolače, štrudle, pite, a kuvala je i slatko, džemove i spremala zimnicu. Ništa od toga ona nije nosila svojoj kući, već se sve delilo đacima na velikim školskim odmorima. Bile su to najbolje i najukusnije pogačice koje sam do danas pojela.

Nastava domaćinstva podrazumevala je i lekcije iz štrikanja i heklanja. Moja majka je bila sjajan manuelac, ali ja to nisam htela da učim. Nastavnik Brana me je ubedio da mi štrikanje neće biti potrebno u životu, i ja sam odustala. Kad je na času domaćinstva trebalo pokazati šta je ko i koliko naučio, mene je nastavnica Caka prozvala da pričam sve što znam o uređenju, čišćenju i održavanju stana, kuće, bašte, dvorišta. Deca su sa zadovoljstvom štrikala i zabavljala se, a ja sam, zahvaljujući nastavniku Brani, koji je Caku ubedio da tako treba, svoju peticu zaradila pričajući ceo čas.

U međuvremenu, nastavnik Brana je moju novu izložbu, sačinjenu od "letnjih" radova, okačio po hodnicima škole. Izložba je trajala dva-tri meseca, a onda su pod ta stakla stavljani đački radovi. I tako, do kraja osmog razreda smenjivale su se izložbe mojih radova sa kolektivnim izložbama đačkih radova.

Likovno više nije bio školski predmet, već moja ljubav i opsesija. Radila sam i nedeljom i praznikom, ali pod kontrolom i sugestijama nastavnika Brane. On je insistirao na svim tehnikama i davao mi je ideje i predloge.

Kad sam na kraju sedmog razreda upoznala čuvenu šabačku slikarku, Maru Jelesić, Brana je bio oduševljen. I odahnuo je. Već je bio siguran da mu trud nije bio uzaludan i kako više nema šanse da odustanem od slikarstva.

Bio je zadovoljan.

U osmom razredu osnovne škole nastavnik Brana je nas nekoliko poveo u Beograd, da u Narodnom muzeju vidimo retrospektivu Van Gogovih radova.

Ulazeći u autobus, predao mi je blok u ruke. I danas se jasno sećam te scene.

"Ovo su tvoji radovi, odabrao sam ih i poneo da pokažem mome bratu Ivku, koji je profesor u Umetničkoj školi na Dedinju. U slučaju da ne budeš primljena u gimnaziju, neka te ima u vidu za Umetničku školu."

Pretrnula sam. On je vodio istinsku brigu i starao se da ja postanem umetnik.

Kad smo stigli u Beograd, red za Van Gogovu izložbu bio je do spomenika knezu Mihajlu. Prošavši od autobuske stanice Balkanskom ulicom, redu smo se priključili i mi, đaci Osnovne škole Vuk Karadžić iz Šapca.

Tek posle podne, nastavnik Brana me je poveo u školu, koja mi je, evo, već decenijama u komšiluku. Njegov brat, Ivko, bio je srdačan i obećao je i Brani i meni da će me primiti, a radove nismo pokazali, jer je verovao svome bratu.

Srećom, primljena sam u šabačku gimnaziju, pa sam u Šapcu provela još četiri zanimljive godine.

A ovo je bila moja kratka priča o neobičnom pedagogu, dragom nastavniku i velikom čoveku, Brani Žabaljcu, nastavniku likovnog vaspitanja u Osnovnoj školi Vuk Karadžić u Šapcu.

Pisano od Đurđevdana do Sv. Vasilija 2012.